Bata je prezirao Aleju velikana, telo mu premeštali u portu seoske crkve: Na postelji tražio od supruge da mu peva, poslednju želju sin mu nije ispunio

Legendarni glumac Velimir Bata Živojinović, poznat po ulogama koje su ga zauvek urezale u istoriju jugoslovenskog i srpskog filma, konačno će počivati u svom rodnom mestu — pored svoje supruge, voljene Lule. Mesto koje gleda ka njegovoj porodičnoj kući u Koraćici postalo je novo utočište za čuvenu filmsku i životnu ikonu.

Čuveni Valter sada počiva pored supruge Lule, koja je preminula 2019. godine. Na taj način, legendarni glumac je na mestu koje odiše porodičnom toplinom, okružen prirodom koju je obožavao i ljudima koji ga pamte s dubokim poštovanjem.

Ekipa Kurira posetila je Koraćicu 2016. godine, ubrzo nakon Batinog odlaska u bolnici „Sveti Sava“ u Beogradu. Tada je celo selo bilo zavijeno u crno, a meštani nisu krili tugu i poštovanje prema čoveku koji je svojim talentom i životom ostavio neizbrisiv trag.

Porodični plac Živojinovića bogat je raznovrsnim cvećem i drvećem, koje porodica i danas pažljivo neguje. Komšije su s setom i poštovanjem govorile o legendarnom Bati, sećajući se njegovih jednostavnih, ljudskih vrednosti i prijateljske duše. Ljubica Dimitrijević, njegova prijateljica iz detinjstva, tada je istakla da se još uvek ne može pomiriti s činjenicom da je otišao, nazivajući ga svojim bratom u duši.

Ova ceremonija prenosa i konačna sahrana predstavljaju emotivni kraj jednog poglavlja života Velimira Bate Živojinovića, ali i simboličan povratak korenima — mestu koje ga je oblikovalo i gde će večito počivati pored svoje ljubavi i porodice. Njegov život, talenat i prisutnost ostaju večito upisani u sećanja onih koji ga pamte, a rodna kuća u Koraćici i njegov porodični plac postaju svedočanstvo vremena, ljubavi i stvaralačkog duha.

Za sve koji žele da zavire u svet legendarnog glumca, kuća i okolni ambijent ostaju trajna lekcija o životu, posvećenosti porodici i vrednostima koje nadilaze granice filmske karijere.

Velimir Bata Živojinović, jedan od najvoljenijih i najpoznatijih glumaca bivše Jugoslavije, nakon što je 2016. godine sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, 2024. godine je konačno premešten u svoju rodnu Koraćicu.

Ovim činom ispunjena je dugogodišnja želja porodice da velikan našeg glumišta počiva pored supruge Julijane Lule Živojinović. Grob bračnog para, koji je u dobru i zlu zajedno proveo više od šest decenija, sada će se nalaziti u porti Crkve Svete Trojice u Koraćici — mestu koje su oboje rado posećivali i gde su ostavili duboke korene svojih života i sećanja.

Opelo je služio vladika Jovan Šumadijski, koji je okupljenima poručio:

„Molite se Bogu za naše pokojnike, jer samo tako ih ne prepuštamo zaboravu. Jedan od najvećih grehova je zaborav. Pred Bogom niko nije mrtav i svi su živi. U molitvi osećamo kao da razgovaramo s njima.“

Prisustvo porodice dodatno je učinilo ceremoniju izuzetno emotivnom. Miljko Živojinović, sin legendarnog glumca, istakao je:

„Za mene, koji nisam prisustvovao očevoj sahrani, ovo je posebno emotivan trenutak. Najvažnije nam je što će naši roditelji zajedno biti i u večnosti.“

Njegova sestra Jelena, koja živi na Kubi, zbog profesionalnih obaveza nije mogla da prisustvuje, ali je duhom bila prisutna u ovom emotivnom trenutku.

Dozvolu za premeštanje tela Velimira Bate Živojinovića porodica je dobila još 2020. godine, kada je gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić potpisao saglasnost za ekshumaciju. U saopštenju je tada navedeno:

„Porodica Velimira Bate Živojinovića izrazila je želju da se ekshumiraju posmrtni ostaci našeg legendarnog glumca, sahranjenog u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju 2016. godine, i prenesu u portu Crkve Svete Trojice u Koraćici, Batinom rodnom mestu, za koje je, i pored sveta koji je obišao i koji mu se divio, bio i ostao izuzetno vezan. Grad Beograd poštuje volju porodice velikana jugoslovenskog i srpskog filma.“

Ovim potezom, legendarni glumac konačno se vratio kući, gde će zauvek počivati pored žene svog života, u mestu koje je oblikovalo njegov karakter, životne vrednosti i dušu. Za sve koji su ga volele i poštovali, ovaj trenutak predstavlja simbolički povratak korenima i emotivno zatvaranje jednog važnog poglavlja srpskog filmskog i kulturnog nasleđa.

Udovica legendarne filmske i pozorišne ikone Velimira Bate Živojinovića, Julijana Lula Živojinović, preminula je 2019. godine nakon duge i teške bolesti. Porodica je o njenoj smrti obavestila javnost sa toplim i emotivnim rečima:

„Posle duge i teške bolesti preminula je naša draga majka, sestra i baka Lula. Njena vedra duša, njena snaga i optimizam učinila nas je boljim ljudima. Sada nas negde gore sa svojim Batom pazi i čuva.“

Lula Živojinović, poznata po svom optimizmu i snazi, retko se oglašavala u javnosti nakon Batine smrti 2016. godine. Poslednji put je medijima govorila o emocijama povodom priznanja koje je Bata dobio – ulicu u Beogradu koja nosi njegovo ime:

„Mislim da je Bata to zaslužio. Mnogo su mi teške ove poslednje tri godine bez mog Bate. Posle njegovog odlaska ništa i nikad neće biti isto kao kada je bio tu. Što vreme više prolazi, osećam se tužnije, mada sam okružena decom, unučićima, porodicom i prijateljima.“

Bata Živojinović je za života često isticao kako je Lula bila njegov najveći oslonac i neiscrpna podrška. U intervjuima je često govorila o životu provedenom zajedno i izazovima koje su zajedno prevazilazili.

„Već druge godine braka Bata je napustio pozorište, mada sam ja mislila da je to veliki rizik, da će biti teško bez stalnog angažmana, bez sigurne plate. Kako hrabre uvek prati sreća, bilo je to vreme kad su se pojavila dva velika reditelja – Veljko Bulajić i Saša Petrović. Bata je prihvatio izazov da igra i posrećilo mu se,“ prisetila se Lula.

U teškim trenucima, kada je Bata povredio kičmu na snimanju i bio osam meseci u bolnici, Lula je zajedno sa porodicom prebrodila period neizvesnosti:

„Neće, kaže, nikoga da vuče za rukav, da kuca na vrata i moli za stan, a i vozi jednu starudiju od ‘stojadina’. Ne mogu da kažem, Bata je u proseku lepo zarađivao. Kad je Bata bio osam meseci u bolnici zbog povrede kičme, bili smo maltene na belom hlebu. Moj životni moto je ‘da smo živi i zdravi, ostalo ćemo da sredimo’. Srećna sam kad su naša deca, Bata i prijatelji srećni, jer nikad nikom nisam zavidela.“

Ona je naglašavala kako je Batin optimizam bio zarazan i kako je on verovao da ne postoje nerešivi problemi, osim bolesti, koju je smatrala jedinom granicom ljudske volje.

Poslednjih godina svog života, Lula je otvoreno govorila o bolu koji oseća nakon Batine smrti:

„Teško je ići bez Bate, dan po dan, iako ga osećam u svakom trenutku, u svakom detalju. Zaista, imam utisak da je tu uz mene, uz nas… To je nešto toliko jako, a neobjašnjivo u isto vreme. Zahvaljujem se svim prijateljima koji su nam pomogli da prebrodimo ovaj period ispunjen neizrecivim bolom, kao i svim onim divnim ljudima koji na različite načine čuvaju uspomenu na našeg Batu.“

Lula Živojinović je svojim životom i prisustvom pokazala kako snaga, optimizam i odanost porodici i partneru mogu oblikovati ne samo ličnu sudbinu, već i život cele zajednice. Njena vedra duša, ljubav prema Bati i deci, i nepokolebljiv optimizam ostaju trajni deo sećanja na jedan od najvažnijih parova srpskog kulturnog života.

Razdvojenost u ljubavi često nosi rizik da se u odsustvu dogodi nešto što može razdvojiti dvoje ljudi. Ljubav koja opstaje uprkos udaljenosti, verovanje u partnera i strpljivo čekanje, prava je retkost. Takva je bila i veza Velimira Bate Živojinovića i Julijane Lule Živojinović, čija priča podseća na bajku, ali i na životni put ispunjen strpljenjem, poštovanjem i međusobnom odanošću.

Bata je Lulu poznavao još dok su oboje bili deca. Ona se motala oko njega kao mlađa sestra njegovog prijatelja, a on, dobroćudan i duhovit, ponekad bi joj u prolazu dobacio šalu ili osmeh. Kako je vreme prolazilo, Lula je sazrela, a Bata je počeo da je posmatra drugačijim očima. „Bila je prelepa devojka,“ prisećao se Bata dok je gledao Lulinu igru košarke na Malom Kalemegdanu. Postepeno, njihovo prijateljstvo preraslo je u tihu ljubav, obeleženu tajnim „zviždukom“, njihovim malim simbolom komunikacije i bliskosti.

Njihova ljubav nije bila površna ni prolazna. Iako su morali da čekaju i strpljivo se upoznaju, Bata je svojim postupcima i upornošću dokazao ozbiljnost svojih osećanja. Nove godine su bile trenutak potvrde ljubavi – dok je Lula, odevena za slavlje, satima čekala njegov dolazak, Bata je dokazao da je ne samo ozbiljan, već i duboko posvećen njoj. Taj trenutak, ispunjen pesmom, smehom i ciganskom muzikom, postavio je temelje trajne veze.

Uskoro su počeli zajednički život, a Lula je pratila Batu na putovanjima i snimanjima, često zanemarujući stavove roditelja. Bata u šali kaže da su mu roditelji žalili kćer što je „ukrao“, ali ljubav je bila jača od zabrinutosti. Venčali su se 28. avgusta 1960. godine u stanu Batine majke, poštujući njene želje za skromnoću i porodičnom intimom. Decenijama kasnije, crkveno venčanje bilo je simbol trajne ljubavi, a istovremeno i Lulina mala želja koja je Batom ispunjena.

Bata i Lula nisu tražili luksuz niti materijalnu komfornost. Njihova sreća temeljila se na međusobnom poštovanju, toplini i harmoniji doma.

„Sreća porodičnog života u potpunosti je zadovoljavala,“ govorila je Lula. Njena individualnost razvijala se isključivo unutar porodice, a njen život bio je posvećen Batinoj sreći i dobrobiti njihove dece – Miljka i Jelene. Bata je bio osoba velike životne energije, ali Lulina posvećenost i snaga održavali su stabilnost doma i njegovu emotivnu ravnotežu.

U trenucima kada je Bata bio odsutan zbog snimanja, Lula je sa pažnjom i ljubavlju održavala toplinu doma, čuvajući harmoniju i pozitivnu energiju koja je Batinu odsutnost činila lakšom.

„Moja žena je nas troje, sina Miljka, ćerku Jelenu i mene izvela na put,“ govorio je Bata, ističući koliko je porodica bila temelj njegovog zadovoljstva i sreće. Njihova svakodnevica bila je ispunjena pesmom, smehom, nežnošću i brigom za jedni druge.

Bata i Lula živeli su 56 godina u braku, a njihova ljubav trajala je do Luline smrti 20. decembra 2019. godine, skoro tri godine nakon Batine smrti. Njihova priča pokazuje koliko je snaga međusobnog poverenja i razumevanja važna u dugotrajnoj vezi. Lula je nastavila da bude stub porodice, prenoseći Batinu snagu i vrednosti na decu i unuke. Njeno vaspitanje bilo je vođeno ljubavlju, posvećenošću i željom da održi porodicu u sreći i harmoniji, baš onako kako je to činila uz Batu.

Bata je preminuo u snu 22. maja, na rođendan Novaka Đokovića, kojeg je voleo, ali, nažalost, nije stigao da ga upozna. Njegova supruga Lula do poslednjeg dana bila je uz njegovu postelju, vodila je s njim najtežu bitku i često mu pevala, što je bila njegova želja.

– U momentima kad je bio otpisan, tražio je da mu se peva. Posebno je voleo da sluša Lulin glas. Podsećao bi se tada svega, a i zbijao je šale. On je i lekare doveo u zabludu zbog energije koju je imao. I ćerka Jelena vratila se na Kubu misleći da mu je bolje – priča za Kurir Batin prijatelj Zoran Otašević. U ulici na Vračaru u kojoj je Živojinović živeo zavladala je tuga. Lula nije mogla da dođe sebi od šoka.

– Nekoliko dana pre nego što je završio u bolnici tražio je od Lule da ga dovede u restoran Bevanda i koji je često svraćao, na mesto gde je proveo ceo život. Tri godine pre smrti popio je poslednji „čivas“ – priseća se kuvar Bojan Stanković i dodaje:

– Kad ga je Lula poslednji put odvela u bolnicu, vratila se kući uplakana. Pozvao sam je na kafu i cigaretu. Tada joj je rekao: „Majko, umreću ti, osećam to.“ To je bio prvi put da je ona rekla da je loše – kaže on.

Tada, 16. aprila, kad je poslednji put bio u njegovom restoranu, Bata je doneo od kuće porodični album sa slikama. Zajedno s vlasnikom Zoranom Simićem gledao je fotografije s Lulom, unukom, ženom koja ga je čuvala. U tišini, uz gorke suze, ispijalo se piće u čast velike legende. Ono što je bila zajednička žal svih prisutnih bila je činjenica da se Bati do kraja nije ispunila poslednja želja – da vidi sina.