– Ni ja… – uzvratila je drhtavim glasom, zaštitnički privijajući Liv uza se. Osetila je da joj vrela krv navire u obraze. Pitala se zašto se u njegovom prisustvu oseća poput šiparice. Grčevito se upinjala da pronađe reći kojima bi razvejala napetost, ali kao da joj je sva pamet isparila iz glave. Uprkos tome što joj je 25 godina, osećala se nespretnom i neiskusnom pred ovim privlačnim muškarcem.
– Zaista je lepo što si došao na sahranu iako si nedavno otišao odavde. Australija nije baš tu, iza ugla.
– To je bilo najmanje što sam mogao učiniti – Mariov glas imao je čudnovat prizvuk, kao da mu teško pada da govori.
Među njima je ponovo zavladala napeta tišina.
Sabrina je nervozno prevukla jezikom preko suvih usana. Pokušala je da potisne iz misli sve što se pre nekoliko nedelja desilo među njima, ali to joj nije polazilo za rukom. Opet ta blizina… koja ju je i onomad zavela…
– Izgleda da je Laurina maćeha u svom elementu – prenuo ju ju je iz misli.
– Da. Drago mi je što Laurin otac nije tu – Sabrinu je najednom izdao glas. Zagrizla je usnu pokušavajući da zadrži suze koje su joj navirale na oči.
Osetila je dodir ruke na ramenu. Toplina njegovih prstiju prostrujala je kroz tkaninu haljine i Sabrini je krv najednom proključala.
Podigla je oči.
– Izvini, trudim se budem snažna… zarad Liv, ali nekad… nekad…
– Ne moraš se izvinjavati – posmatrao je usnulo dete u njenom naručju. – Misliš li da Liv oseća šta se dogodilo?
Spustivši pogled na majušno biće, duboko je uzdahnula.
– Tek su joj četiri meseca. Pije mleko iz bočice i dobro spava. Verovatno zato što je navikla na mene. Često sam je čuvala.
Opet se tišina spustila na njih. U vazduhu se osećao naboj, napetost koja se gotovo mogla šeći nožem.
– Možemo li se povući negde da na miru porazgovaramo? – upitao je Mario.
Oko njenog srca kao da se stegnula ledena ruka. Onomad se zarekla da nikada više neće Ostati nasamo s Mariom Markolinijem. To je bilo previše opasno po nju.BESKRAJNA ČEŽNJA
