Strasni poljubac, požuda, vrelina… poput najlepšeg sna.
Fračeskino srce bolno se zgrčilo kad je otrgnula pogled od rajskog vrta i nastavila dalje. U skupom odelu krojenom po meri, Antonio Dimađo bio je otelotvorenje uglednog građanina iako to zapravo nije bio. Predstojeće venčanje, formalno i tradicionalno u svakom smislu, bilo je samo još jedan izraz njegove želje da se dokaže. A svoje planove želeo je da ostvari i pomoću porodičnog imena i imetka moćnog i ozloglašenog klana Laplasovih.
Samo zato je Fračeska sad ovde.
-Neodoljivo podsećaš na svoju majku – osmehnuo se Antonio Dimađo kćerki.
-Hvala – promrmljala je pitajući se da li je otac to rekao reda radi, jer mu setu i nežnost ni u snu ne bi pripisala.
-Ovo je značajan dan za našu porodicu.
To je već bilo bliže istini. Fračeska je bila svesna činjenice da će njenim brakom biti zbrinuti i njena braća i sestre. Zar to nije njena dužnost otkad je majka umrla rađajući poslednje dete? Pjetro, Dana, Marko i Eva su joj sve na svetu i sve bi učinila da im obezbedi bezbrižan život.
Ipak, melanholija i čežnjiva sećanja zasenila su ovaj dan, koji bi trebalo da joj bude najsrećniji u životu. Sećanja na njenog ljubavnika… na njegove usne, dodire i strast.
-Znam… – prošaputala je potiskujući osećaj usamljenosti i praznine u duši.
Odjeknuli su prvi svečani tonovi s orgulja usmerivši poglede zvanica na njih. Na stotine gostiju sjatilo se sa svih strana sveta da prisustvuje udruživanju dve najmoćnije familije na Siciliji: Dimađovih i njihovih rivala Laplasovih.
Fračeska se trudila da umiri disanje pod tesnim miderom dok su joj metri satena sa svakim korakom prema oltaru postajali sve teži. Haljina je bila lepa, ali joj nije pristajala, baš kao ni ovo pompezno venčanje.
Kad je otac zastao, Fračeska je podigla glavu i pogledala pravo u oči Alesiju, čoveku čija će supruga uskoro postati. Oprosti mi, Bože!
Prekrstila bi se da nije držala bidermajer u rukama.
A onda je osetila njegovo prisustvo, kao da je pružio ruku da je dotakne. Okrenula je glavu i srce joj je zastalo na tren. Luka… njen ljubavnik, i rođak i rival njenog budućeg supruga.
Preseklo ju je u grudima pri pogledu na njegovo visoko, mišićavo telo, lepo lice, markantnu bradu i neukrotivu crnu kosu. Bio je najprivlačniji i najuzbudljiviji muškarac koga je srela. Odelo krojeno po meri isticalo je njegovu neodoljivu muževnu snagu.
Pa ipak, to nije isti čovek, u čijem je krevetu ležala pre nekoliko nedelja. U napetom stavu i s čudnim plamenom u očima, gotovo ju je plašio. Pretpostavila je da mu ništa neće značiti to što je obećana Alesiju, kao i da će njihova jedina strasna noć njemu biti nešto poput erotskog intermeca.
Ta zamisao bila joj je bolna i deprimirajuća, ali i to je bolje od ovih očiju ispunjenih mržnjom.
Pogleda usmerenog na svog budućeg supruga, Fračeska je svakim delićem bića osećala Lukin pogled na sebi. Tako bi mu se rado bacila u naručje…
Pripadala mu je, jedne predivne noći bila je njegova… A ta magija nikad se više neće ponoviti.
Spotakla se, ali je uspela da povrati ravnotežu. Ponovo je pogledala u stranu presrevši Lukin užareni pogled.
Prokletstvo! Zašto je ovde toliko toplo? Veo ju je nesnošljivo pritiskao, činilo joj se sve više i više. Zastala je boreći se da udahne.
