Svega tri večeri kasnije, Felisija je bila spremna za odlazak na večeru u restoran ,,La Koruna”, restoran čiji je vlasnik bio Hoakin Valeho, muškarac koji je bio odgovoran za to što se Rafaela strahovito potresla i dovela sebe u opasnost da doživi nervni slom.
Uprkos tome što se najbolje osećala u ležernoj, sportskoj odeći, šortsevima, majicama i ravnoj obući, Felisija je suvereno nosila satensku crvenu haljinu, koja je poslušno pratila svaku oblinu njenog vitkog, besprekorno izvajanog tela. Haljina je imala dubok izrez na grudima koje su se, lišene stega grudnjaka, upadljivo ocrtavale u svoj svojoj lepoti i punoći.
Zahvaljujući urođenoj gracioznosti, Felisija je sa lakoćom balansirala na svetlucavim sandalama sa visokim potpeticama. Na molbu svoje sestre prihvatila je da podigne kosu i istakne dug i vitak vrat, a takođe se i upadljivo našminkala. Moraš da odaješ utisak elegantne dame iz visokog društva, koja ni za šta na svetu ne bi unela bube u restoran, Rafaelajoj je to neumorno ponavljala, dok je sa pažnjom nadgledala njeno doterivanje.
Rafaela je lično, u obližnjem parku, sakupila nekoliko žohara, toliko velikih da nikome ne bi promaklo da ih primeti. Smestila ih je u kutiju koja se lako otvarala i koja je mogla da stane u Felisijinu neveliku torbicu. – Vrati se sa dobrim vestima! – tim rečima je ispratila sestru iz stana, nemoćna da sakrije svoje osvetničke ambicije.
Zbog čega imam utisak da će sve biti teže, nego što mislim, zapitala se Felisija dok je ulazila u taksi. Ući ću u restoran, šesti za sto, praviti se da sam razočarana zbog toga što moj pratilac nije došao. U pogodnom trenutku, kada me niko ne bude gledao, izvadiću kutiju iz torbe i jednostavno istresti bube na pod. Sačekaću da ih neko ugleda pre mene, nakon čega ću uzdignute glave izaći napolje. To je sve! Ne bi trebalo da bude teško, Felisija je tešila sebe, neuspešno se trudeći da odagna zabrinutost i neprijatnu jezu, koju je nepogrešivo osećala u korenu kičme.
Po dolasku u restoran je sve počelo da se odvija po planu. Sela je za sto, uz najavu da očekuje dolazak svog partnera. Potom je naručila votku sa dušom. Povremeno bi pogledala ka ulazu u restoran, povremeno bi pogledavala na sat. Izvodila je unapred smišljenu predstavu.
Rafaela ju je pozvala, u dogovoreno vreme. Kada je završila razgovor, Felisija je obave stila kelnera da će večerati sama. Naručila je šniclu i salatu, kao i čašu crnog vina.
Bila je neobično opuštena, sve dok nije shvatila da je većina prisutnih gostiju u restoranu posmatra. Muškarci su je gledali otvoreno ili krišom, ispod oka, žene su je upadljivo odmeravale, nimalo srećne zbog njenog prisustva u restoranu. Već je i na prvi pogled bilo jasno da je ona najlepša i najatraktivnija od svih prisutnih dama.
Kelneri su je takode gutali pogledima, nemoćni da odole njenoj lepoti, a posebno upadljivoj privlačnosti njenog dekoltea.
Pored svih, Felisija je imala nejasan utisak da je, iz neke nevidljive pozicije, posmatraju još nečije oči, opasne i pronicljive, da ne skidaju pogled sa nje. Upravo se zbog toga unervozila i nekoliko puta se radoznalo osvrnula oko sebe, pokušavajući da dokuči da li ju je utisak varao ili je zaista predstavljala objekat nečijeg upadljivog interesovanja.
