Garet Kembridž, poznati i veoma bogati književnik, stajao je sam na obali jezera dok mu se snažna, muška silueta ogledala u bistroj vodi tog malog jezera. Ketrin ga je viđala često od kada su se ona i Mod preselile u vilu pored jezera. Ali, on nije obraćao nikada pažnju na nju. Bio je uvek zamišljen i nepristupačan.
Ketrin Samers je razmišljala danima o njemu, mada je i sama znala da on nije od onih ljudi o kojima vredi da se razmišlja. Pripadao je krugu uticajnih i bogatih ljudi koji su opsednuti sobom i koji su u stanju da podmite svakoga da bi ostvarili svoj cilj. Slušala je takve priče o njemu i verovala u to, jer je znala da postoje i takvi ljudi.
Imala je jedno gorko iskustvo, jednu bolnu uspomenu na čoveka koga je volela bezgranično, a koji je odbacio samo zato što njeno poreklo nije odgovaralo poreklu njegove porodice. Ona je bila dete razvedenih roditelja i odrasla je pored oca, sitnog rančera iz zapadnog Teksasa.
Nakon rastanka s voljenim čovekom nije mogla da zamisli, da ostane tamo, ali morala je da se zaposli da bi pomogla svom ocu, koji je bio dosta boležljiv. Došla je u severnu Džorđiju , bila je srećna kada se zaposlila kod književnice Mod Nikol kao daktilografkinja.
Ketrin je sedela na klupi pored jezera, uživajući u jutarnjoj svežini tog letnjeg dana i posmatrala netremice Gareta. Divila se njegovoj besprekornoj eleganciji, čak i na tako usamljenom mestu kao što je bio ovaj kraj.
Iznenada, on je osetio njen prodoran pogled, okrenuo se i zagledao u njenu dugu, plavu kosu koja joj je padala preko ramena i presijavala se. Stavio je ruke u džepove i krenuo prema njoj. Njegove zelene oči zasjaše i bile su gotovo nestvarne u odnosu na taman ten njegovog lepog lica.
-Vi ste na tuđem posedu – rekao je on dosta oštrim tonom kada joj je prišao sasvim blizu.
Ona je sklonila kosu s lica i pogledala ga pravo u oči.
