Zalupila su se vrata automobila, a zatim se čuo užurbani bat visokih potpetica po pločniku. Staklena ulazna vrata , poslovne zgrade bešumno su se otvorila i čuvar je skočio na noge s izrazom iznenađenja na licu. – Gospođice Landon, očekivali smo vas tek za deset dana…
Ešli Landon, vitka mlada žena srednjeg rasta, ušla je u lift, koji se zaustavio na šestom spratu. Gotovo bezbojan firmirani kostim nije laskao ni njenoj bledoj puti ni opasnim zelenim očima. Stigavši do vrata s natpisom “menadžment”, bez oklevanja ih je otvorila i uputila se pravo u narednu kancelariju praćena pogledom zgranute sekretarice.
Henri Bret je upravo telefonirao i namrgođeno je podigao pogled. Lice mu se u trenu razvedrilo kad je ugledao Ešli.
Brzo je okončao razgovor i, ispruživši obe ruke, obišao je oko pisaćeg stola.
– Ešli, draga, baš lepo što si se vratila.
– Ne bih rekla da je lepo jer mi je prekinut prvi odmor u tri godine – grubo je uzvratila Ešli. – Šta se desilo?
Henri je uzdahnuo pokazujući joj da sedne.
– Preuzimanje. Firma Maršals dala je novu ponudu za naše akcije.
– Mora da su poludeli. Prošlog puta dobili su jasan odgovor, ali očito se ništa nije promenilo.
– Bojim se da jeste – rekao je Henri pritisnuvši dugme na telefonu:
– Džin, možete li nam doneti dve kafe?
– Ja neću.