Sveti Antonije Veliki bio je hrišćanski asketa koji je živeo u Egiptu u 3. i 4. veku. Smatra se ocem pustinjačkog monaštva i hrišćanskog monaštva uopšte.
Antonije je rođen oko 251. godine u selu Komi, blizu Herakleje u gornjem Egiptu. Mladost je proveo u Aleksandriji. Imao je bogate roditelje koji su bili pobožni koptski hrišćani i odrastao je u blagostanju i izobilju. Od ranog detinjstva njegova tiha priroda odaljavala ga je od druge dece i dečje igre, zadržavajući ga u domu kod pobožnih roditelja koji su ga brižljivo čuvali i s kojima je često odlazio na bogosluženja u crkvu i voleo da mu čitaju poučne knjige. Nije pohađao školu, pa nikad nije naučio čitati ni pisati. Kad je imao osamnaest godina, umrli su mu i otac i majka, ostavivši mu u nasledstvo sve svoje bogatstvo.
Razdelio bogatstvo i posvetio se veri
Po smrti roditelja, on je, kao stariji, bio dužan da preuzme upravljanje domaćinstvom i izdržavanje maloletne sestre. Međutim, on je poželeo da napusti sve. U toj odluci su ga učvrstile reči Svetog pisma: „Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu.“ (Mt.19,21). Antonije je zahvaćen Svetim Duhom doslovno shvatio i na sebe primenio ono što je u crkvi čuo.
Bio je neverovatno mudar
Premda nije imao nikakvo svetsko obrazovanje, Antonije je bio izuzetno mudar čovek. Jednom ga neki filosof upita: “Iz kakvih si ti knjiga pocrpio znanje o visokim istinama koje propovedaš”?
A sveti Antonije ne govoreći ni reč, jednom rukom pokaza na nebo, a drugom zemlju.
“Grci idu u tuđe krajeve i plove preko mora da bi izučili nauke, a nama nije potrebno da idemo u tuđe krajeve radi carstva nebeskog, niti da plovimo preko mora zbog vrlina”, govorio je.
Jednom prilikom su kod njega došli neki filosofi u nameri da ga nadmudre, jer su znali da je bio nepismen i neškolovan. Ali Antonije njih upita: “Šta ima prvenstvo, um ili učenost? I šta je uzrok čega: um učenosti ili učenost uma?”.
Kada mu filosofi odgovoriše da um ima prvenstvo nad učenošću, Antonije im odgovori: “Sada shvatate da čovek razvijenog uma nema potrebe za učenošću.”
Razboriti nisu oni koji su izučili izreke i spise drevnih mudraca, nego oni razlikuju dobro od zla, te ono što je rđavo i po dušu štetno izbegavaju, a ono što je dobro i za dušu korisno usrdno ištu i čine uz veliku blagodarnost Bogu.
Ljudi su mu verovali jer je govorio delima
On je objašnjavao da je nemoguće da čovek odjednom postane dobar i mudar, već jedino staranjem, bavljenjem, iskustvom, vremenom, podvigom i težnjom za činjenjem dobra. Ljudi su verovali njegovim poukama, jer je njegov život, kao živi dokaz, stajao iza svake njegove reči. Antonije je takođe učio da se neprestano treba sećati smrti.
Svako jutro kada ustanemo treba misliti da nećemo dočekati veče, i pre nego što legnemo treba misliti da se nećemo probuditi. Po prirodi nije poznata granica našeg života, niti se zna koliko nam ostavlja promisao. Živeći svakodnevno sa takvim raspoloženjem mi nećemo ni grešiti, ni imati pohotu, niti se na koga gneviti, niti gomilati bogatstvo na zemlji.
U današnje vreme kada su materijale stvari postale mnogima važnije od duhovnih, susrećemo se sa manjkom empatije, dok sebičnost raste iz dana u dan. Pravo je bogatstvo imati ljude pored sebe koji će znati sa vama i da pričaju, i da ćute, i da vašu slabost ne koriste.
Zato je sveti Antonije stalno govorio ljudima oko sebe:
“Ne otkrivaj svima pomisli svoje, nego samo onima koji vam mogu izlečiti dušu. Prema svima budite prijatejski raspoloženi, ali neka vam ne bude svako savetnik”.
