Kada ne postoji precizno objašnjenje za neku bolest, uzroci za takvo stanje se traže u sprezi psihičkih i organskih činilaca. Dokazano je da su mnogi zdravstveni poremećaji izazvani našim psihičkim stanjem. Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije “zdravlje je sveobuhvatno fizičko, psihičko i socijalno blagostanje”. Narušavanjem harmoničnog odnosa između ove tri komponente, dolazi do razvoja hroničnih nezaraznih bolesti u koje spadaju i sve učestalija psihosomatska oboljenja. Činjenica je da smo svakodnevno izloženi najrazličitijim stresnim situacijama, a kako ”sve ide iz glave”, nagomilani stres vremenom dovodi do telesnih poremećaja i bolesti.
Duša i telo
– Kad pričamo o zdravlju, na prvom mestu je psihičko i socijalno, pa tek onda telesno, jer telesno zavisi od psihičkog i socijalnog – čuli smo od profesora Vladete Jerotića, neuropsihijatra i psihoterapeuta na nedavnom predavanju o psihosomatskim oboljenjima. – Sve bolesti od gripa do raka su psihosomatske. I lekari i laici oduvek su znali da mnoge bolesti tela potiču od psihičkih, to jest duševnih uzroka, ili da su bar u tesnoj vezi sa njima. Dobri lekari, od vremena Hipokrata do danas, bili su uspešni u lečenju, jer su bili svesni uzročne veze između telesnih i duševnih zbivanja u čoveku.
Gledano klasično medicinski, bolest nastaje tako što spoljašnji uzročnik izaziva oštećenje tkiva, poremećaj funkcije. Kod psihosomatskog modela bolest se razvija drugačije. Psihički faktor, odnosno izloženost stresu u različitim oblicima, dovodi do poremećaja funkcije koji, ako dugo traje, dovodi do oštećenja tkiva.
Put do bolesti
Smatra se da određene karakteristike ličnosti jesu “odlična” predispozicija za razvoj ovih bolesti. Osobe sklone psihosomatskim poremećajima su često nesposobne da izraze osećanja, emocije, krute su, preokupirane detaljima iz svakodnevnog života. Jedno od objašnjenja je recimo da od hipertireoze, hipertenzije i reumatoidnog artritisa oboljevaju ljudi spremniji na borbu sa životom i njegovim problemima, dok se astma, ulcerozni kolitis i peptički ulkus razvijaju kod osoba koje se povlače pred životom.
– Stručnjak za psihosomatska oboljenja najpre istražuje u čemu se sastoji konflikt pacijenta i kakav je odnos između telesnih simptoma i konflikata – objašnjava profesor Jerotić. – Sagledava se da li je opravdana pretpostavka strukture ličnosti pacijenta, koja odgovara određenim telesnim bolestima i u kojoj meri utiče, ili čak prouzrokuje bolest pacijenta. Istražuje se i da li porodica ili osobe iz njegove najbliže okoline mogu da budu uzrok razboljevanja. Poznato je naime da i deca i odrasli mogu da se razbole kada se osećaju ugroženim od članova porodice.
Hronično potiskivanje besa i ljutnje često je u vezi sa arterijskom hipertenzijom. Oboleli potiskuju bes i agresivnost, “prazne” se sporadično, a između toga pokušavaju da održe masku smirenosti. Pokazuju tendenciju ka depresivnom reagovanju. Veoma su savesni, vredni, stalno napeti, gotovo u stanju borbene pripravnosti. Kod koronarnih bolesti frustrirana ambicija često je predispozicija za infarkt miokarda. Tu su i jaka želja za pobedom, stalni manjak vremena, laka osetljivost na frustracije, teška kontrola agresivnosti koja se prazni eksplozivno, nesposobnost da se opusti.
Reumatoidni artritis
Kod pacijenata obolelih od hroničnog reumatoidnog artritisa primećena je nesposobnost ispoljavanja agresivnosti usled blokade emocija koje potiču iz detinjstva, u porodicama u kojima su osećanja potiskivana – čuli smo od profesora Jerotića. – Uočena je i pedantnost do opsesivnosti, sklonost strahu, depresiji i osećanju krivice, kasnije često slabije seksualno interesovanje. Ovakve crte karaktera bolesnika dovode do zatezanja, odnosno povišene mišićne tenzije i bolova u mišićima i zglobovima.
Bronhijalna astma
Obolele od bronhijalne astme karakteriše pasivnost, zavisnost, ambivalentnost. U slučaju sukoba ove osobe pre reaguju povlačenjem i pasivnim predavanjem sudbini. Početku, ili pogoršanju bolesti obično predhodi napuštanje, gubitak emocionalne podrške.
Čir
Nemogućnost adekvatnog pražnjena agresije psihosomatski je presudna u razvoju gastroduodenalnog ulkusa, što se potvrđuje i u narodu odomaćenim nazivom bolesti – grizlica, odnosno da oboleli “grize” sam sebe.
Lečenje
Smatra se da se psihosomatski bolesnici leče u dve faze, u prvoj se leči bolest, u drugoj bolesnik. To znači da se u prvoj fazi medikametima tretira bilo asmatična kriza, krvareći ulkus, ili jaki abdominalni bolovi kod ulceroznog kolitisa. Zatim počinje psihoterapijsko lečenje. Nekada se u toj fazi po potrebi daju uglavnom blagi antidepresivi, psihoterapija je u prvom planu.
Lekovit pozitivan odnos
– Pošto ne mogu svi da idu na psihoterapiju, važno je da se više bavimo sobom, radimo na sebi – rekao je profesor Jerotić. – U svojoj okolini treba da nađemo nešto lepo čime ćemo da se bavimo, što će da nas ispunjava. Potreban je pozitivan odnos prema životu i okolini. Svi bolovi mogu da se ublaže ljubavlju, lepotom, prirodom, muzikom. Takođe, veoma je važno da pacijet ima poverenja u svog lekara. U takvim slučajevima čak je moguć i placebo efekat. Ako nema poverenja, neće pomoći ništa, a ni promena terapije i lekova neće dati željene efekte.
Profesor Jerotić naglašava i da je potrebno da se ceni bolest, da svaka bolest ima smisao, ali da do tog smisla moramo iznutra da dođemo. Radi se o (u)poznavanju samoga sebe. Potrebno je spoznati sebe, baviti se sobom. Poželjno je pisati dnevnik, kako smo proveli dan, kako smo se osećali, da bismo mogli da analiziramo sebe i tako možda otkrijemo šta je pravi uzrok naše bolesti.
Ulcerozni colitis
Ulcerozni kolitis je teško oboljenje koje se psihosomatski tretira kao posledica emocionalnog poremećaja koji se somatizuje na sluzokoži debelog creva. Oboleli su često opsesivno-kompulsivne strukture – presavesni, u oskudici sa vremenom, nezavršenim poslom, povučeni, sa potrebom za redom, čistoćom i tačnošću. Dominira duboko potisnuta agresivnost sa reaktivnom formacijom miroljubivosti i pasivnosti. Retko ispoljavaju agresiju, a kad je ispolje doživljavaju jako osećanje krivice. Životni stil odlikuje pasivnost, zavisnost, povlačenje iz borbe, predavanje sudbini.
Stres
Smatra se da je stres nespecifična reakcija, odgovor organizma na osećaj ugroženosti kao posledicu delovanja stresora. Na stres možemo da reagujemo kroz tri faze. Prva je faza alarma, koju odlikuje brza reakcija, druga je faza otpora, kada organizam pokušava da se prilagodi novonastaloj situaciji i treća je faza iscrpljenja što za posledicu može da ima bolest. Stres sam po sebi nije bolest, ali ako se ne savlada dovodi do razvoja bolesti.
Bekstvo u bolest
Prema rečima profesora Jerotića, u slučaju reumatoidnog artritisa, kao i kod još nekih bolesti postoji takozvana sekundarna dobit od bolesti. To je takozvano bekstvo u bolest. Ljudi beže u bolest iz raznih razloga, objektivnih, ili subjektivnih. Veća pažnja okoline, koju pacijent nije imao u detinjstvu, je ono što dobijaju.
Psihosomatika
Mada je nemački lekar Hajnrot bio verovatno prvi koji je do 1818. godine upotrebio izraz psihosomatika, početak bavljenja psihosomatskom medicinom označen je radovima Francea Aleksandera, psihijatra, početkom XX veka u Americi. On je smatrao da se psihosomatske bolesti javljaju samo u organima na koje deluje autonomni vegetativni nervni sistem. U psihosomatske bolesti je ubrojao gastrični i duodenalni ulkus, ulcerozni kolitis, bronhijalnu astmu, esencijalnu hipertenziju, reumatoidni artritis, hipertireozu i psihokutane bolesti.
U pozadini svakog psihosomatskog poremećaja, po njemu, stoji specifični konflikt. Sve potiče od dečje zavisnosti, odnosno specifičnog konflikta iz detinjstva, koja se somatizuje preko parasimpatikusa ( ulkus, kolitis, astma) ili simpatikusa ( hipertenzija, hipertireoza, reumatoidni artritis).
Izvor: biljeizdravlje.rs
