Petnaest godina živi sam na ostrvu usred reke Ob, bez komšija ili pogodnosti o kojima većina ljudi čak ni ne razmišlja. Igor je nekada radio na železnici, vodeći normalan život, ali nakon strašne nesreće sve se promenilo. Obe noge su mu amputirane, i odlučio je da ode – ne toliko od ljudi, koliko od sebe nekada. Sada, u pedesetim godinama, živi sam na ostrvu Siman, izgubljenom između Novosibirske i Tomske oblasti, usred vode, vetra i šume.
Pre mnogo godina, jedne zime, Igor je izgubio obe noge zbog smrzavanja. Hirurzi su mu ih amputirali u kolenu. Onda, ležeći u bolničkoj sobi, odlučio je da je njegov život završen. Ali kada se činilo da nema šta više da izgubi, shvatio je da ako želi da nastavi da živi, učiniće to daleko od sažaljenja i radoznalih pogleda.
Zašto je postao pustenjak?
Ostrvo Siman je petnaest kilometara dugačko šuma i močvara, nekadašnje selo koje se više ni ne pojavljuje na mapama. Do njega se može doći samo vodom ili ledom. Ovde, na maloj litici, Igor je iskopao zemunicu i pokrio je ceradom kao krovom. Sve je radio sam, uz pomoć ruku sa protezama na nogama.
Foto: Shutterstock
„Završio sam to za nedelju dana. Volim šumu. Zato sam i došao ovde“, rekao je za tamošnje medije, ne želeći da se slika upravo zbog toga da ga ne bi drugi žalili.
Kuća je mala: zidovi od balvana, peć na trbušnjak u uglu, par prozora prekrivenih folijom. Napolju stoje uredne gomile drva, visoke kao čovek. Sve okolo je raspoređeno jednostavno, ali smisleno. Nema nijednog suvišnog detalja, nijedne stvari iza koje bi se mogla sakriti istina života.
Kako izgledaju njegovi dani?
Dani na ostrvu teku mirno kao i sama reka Ob. Ujutru, Igor ide po vodu ili proverava mreže. Ribolov je njegovo glavno zanimanje, mada retko jede ribu: lovi je za svoje mačke. Ima dve: crvenu, Ogonjok, i sivu, Dimok.
„Nema dima bez vatre“, objašnjava on, bacajući drva u peć.
Tu su i psi – Kuzja i Reksik. Kuzji je jednom odgrizla životinja nos, a Igor ga je sam zašio, kupivši lekove i konce u Bolotnom.
Više voli životinje nego ljude
Lakše razgovara sa životinjama nego sa ljudima. Slušaju ga bez prekidanja, i čini se da njihovo prisustvo čini život udobnijim.
Da biste ušli u kuću, potrebno je da se spustite kroz mali otvor u zemlji.
Šuma / Ilustracija Foto: Shutterstock
„Pećinski čovek“, naziva sebe Igor, osmehujući se.
Unutra je toplo i suvo, miriše na dim. Šporet zuji, a baterijska lampa slabo svetli na stolu. Na polici stoji stari radio, jedini izvor vesti. Čovek dobija internet koristeći domaću antenu – žicu koja se proteže trista metara duž obale.
Nema mnogo prostora unutra: krevet na rasklapanje, mali sto i šporet. Ali nema hladnoće, a voda se ne vraća čak ni za vreme visokog vodostaja — Igor je izabrao pravo mesto.
Ima i ćerku
Igor nerado priča o svojoj prošlosti. Nekada je bio oženjen i ima ćerku koja živi na Uralu i majku u Bolotnom. Povremeno ih posećuje, zimi na skijama, leti na čamcu sa ribarima. Ali nema želju da se vrati u grad.
„Jednostavno je bolje biti sam. Ima mnogo ljudi u gradu, ali ovde život ide dalje“, priznaje on.
Ove reči odražavaju smirenost čoveka koji je prestao da se bori protiv okolnosti i izabrao da živi po svojim pravilima.
Igor nije menjao proteze dvanaest godina. Prepravio je delove koji su se vremenom istrošili, po uzoru na sportske modele koje je video na „TV-u“, kako pustinjak naziva svoj pametni telefon.
„Sada sam samo niži; ranije su bili viši. Ne smetaju mi, mogu sve.“
Kreće se brzo i samouvereno, bez ikakvih pomagala. Sve radi sam: seče, testeriše, nosi drveće i vodu.
Pećina / Ilustracija Foto: Nir Alon / Zuma Press / Profimedia
Dobar domaćin
Ribari ili povremeni putnici povremeno posećuju ostrvo. Pre nekoliko godina, svratio je jedan čovek — želeo je da se isproba i živi kao pustinjak. Ostao je nedelju dana, a zatim otišao. Više nije mogao da izdrži.
Igor ne očekuje goste, ali ako neko dođe, nahraniće ih, ugrejaće ih i pokazati im kako živi. A onda će ponovo biti sam, slušajući pucketanje drva u peći i bučni radio.
Čovek ne oseća usamljenost; monotonija svakodnevnog života ga ne opterećuje. Izgubio je noge, ali je pronašao tlo pod sobom. I ne žali zbog svog izbora. I možda je upravo ovde, usred prirode, prvi put zaista postao svoj.
