Vilijam od Vudvorda stajao je pored prozora svog zamka i posmatrao kako se mesec konačno pomalja iza oblaka. Slaba kišica je prestala da rominja i više nije bila tako crna noć. Nije voleo crne noći. Podsećale su ga na protekle godine, opsade, zveket gvožđa, ranjavanja i gubitke koje je hteo da zaboravi. Sada, kad je konačno imao parče svoje zemlje, svoj krov nad glavom, makar to bio i ovaj stari, oronuli zamak, želeo je da gleda samo u budućnost, da se više ne osvrće iza sebe. Odjednom se začulo komešanje kod kapije. Nagnuo se na tu stranu, ali se zbog…
1475
