Izgubila sam verenika, Dorijana, pre tri godine u saobraćajnoj nesreći. Bilo je strašno i još uvek se oporavljam od toga. Jedna od retkih stvari koje su mi ostale od njega je verenički prsten. Više ga ne nosim, ali ga čuvam u kutiji na komodi jer mi mnogo znači.
Prošle nedelje, moja mlađa sestra, Elara, se verila i svi smo bili presrećni zbog nje. Ali onda me odvela u stranu i zamolila za uslugu. Rekla je da, pošto više ne nosim Dorijanov prsten, treba da joj ga dam kako bi iskoristila dijamant za svoj verenički prsten. Samo sam je gledala i pitala da li je ozbiljna. Rekla je da jeste, jer bi to bio lep način da se oda počast Dorijanu i da je praktično, s obzirom na to koliko su dijamanti skupi.
Rekla sam joj odlučno – ne. Taj prsten je jedna od poslednjih stvari koje imam od Dorijana i neću ga dati. Uvređena, rekla je da sam sebična. Pošto sada izlazim s nekim novim, trebala bih da nastavim dalje i ostavim prošlost iza sebe. Odgovorila sam joj da kretanje dalje ne znači brisanje Dorijana iz mog života.
Zatim je počela da plače, što je privuklo našu mamu. Mama je odmah stala na njenu stranu i rekla da me držanje za prsten samo zadržava u tuzi i da bi davanje Elari pomoglo da nastavim dalje i da bi to imalo simbolično značenje. Rekla sam im objema da prekinu, ali Elara mi i dalje šalje poruke, govoreći kako i ona zaslužuje porodičnu uspomenu, kao što su je dobili naši rođaci, i da sam okrutna što je zadržavam samo za sebe.
Moj dečko, Kasijan, potpuno je na mojoj strani i misli da je Elara smešna, ali polovina moje porodice se ponaša kao da sam ja loša osoba. Pa?
izvor: brightside.me
