Iznad oblaka

Kiša će, pomislila je Samer Boregard podigavši pogled na mračne oblake iznad svoje glave. Ĉinilo joj se da takvo vreme potpuno odgovara sahrani, jer predstavlja odraz njene tuge.
Duboki, poznati glas jedva je dopirao do nje. Ĉula ga je negde daleko, u podsvesti, uprkos ogromnom bolu. U stvari, od svih ljudi koji su bili oko nje u tom trenutku videla je samo jednog i samo je njegov glas mogla da čuje. Volela bi iznad svega da je to što joj se događa san, čak bi uživala i u najgoroj noćnoj mori samo da nije ni u kakvoj vezi sa stvarnošću. Svaka noćna mora završila bi se s dolaskom jutra i sve bi se vratilo u normalu.
Mada, Samer nije znala kako izgleda normalan život otkad su joj roditelji poginuli pre mnogo godina. A sada ovo… pomislila je duboko uzdahnuvši. Sledećeg trenutka trgnula se iz misli jer je osetila da snaţna ruka stiska njeno rame.
– Uđi u automobil, dušo – ponovo je čula poznati glas.
– Pobrinuću se za ostalo.
Samer je polako podigla pogled do lica Maksvela Renvorta i bez reči je klimnula glavom. Dozvolila mu je da je povede kroz mnoštvo ljudi odevenih u crno. Mogla je da oseti njihove saosećajne poglede na sebi. Odsutno je koračala sve vreme osećajući Maksvelovu ruku na leđima. Ĉim su stigli do limuzine koja ih je čekala, šofer je poţurio da otvori vrata i ona je utonula u udobno sedište. Iz nekog razloga njena paţnja nije se zadrţala na bogato uređenoj unutrašnjosti limuzine već joj je pogled odlutao nazad, prema groblju. Ponovo je čula Maksvela da joj nešto govori, ali nije uspela da shvati smisao njegovih reči pa je nemoćno klimnula glavom.
Osetila je da joj suze ponovo klize niz obraze, ali nije više imala snage da ih zaustavi. Nema više nikoga, ostala je sama na svetu. Poslednji član porodice, njen brat Trevor poginuo je daleko, na drugom kontinentu, u nekom besmislenom ratu. Trevor je stupio u vojsku da bi mogao da plaća njeno školovanje i hipoteku na kući koja im je ostala od roditelja. Ali sada ga više nema a njen život pretvorio se u haos.
Sećala se sahrane svojih roditelja, ali tada joj je bilo samo dvanaest godina i nije shvatala zašto mora da stoji u mnoštvu ljudi i da plače. I nda, još više sada, ţelela je da bude sama sa svojim bolom. Svi su je gledali sažaljivo jer su znali da nema više nikoga i zato je svom snagom obuzdavala suze.
Jedino je Maksvelov izraz lica bio potpuno nečitljiv iako je znala da i on iskreno tuguje. Ma koliko čudno izgledalao, ta njegova hladnoća pružila joj je utehu. Nije znala koliko je vremena prošlo pre nego što su se vrala otvorila i Maksvel seo na sedište naspram nje spustivši sloţenu zastavu na sedište.
Setila se kako je očajnički stezala tu zastavu kada su joj je predali. Mora da joj je u nekom trenutku ispala iz ruku i ona je potpuno zaboravila na aj komad tkanine. Maksvel je to očigledno video i zato se vratio. Ništa nije rekao, samo je dao znak vozaču i Samer je osetila da se limuzina polako kreće. Nije imala snage da ga pogleda. Zatvorila je oči i naslonila glavu na naslon sedišta ponovo se izgubivši u mislima.
Maksvel je bio najbolji prijatelj njenog brata, zajedno su bili na studijama. Kada su njihovi roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći, Trevor je napustio univerzitet i zaposlio se u gvožđari nedaleko od njihove kuće.