„Kakvog zaručničkog prstena?“ ponovila sam.
Marin je odmah posegnuo prema mom telefonu.
Odmaknula sam se.
Njegova majka s druge strane zvučala je zbunjeno.
„Onog koji ti se nije svidio.“
„Gospođo Kovač, jeste li vi sigurni da govorite o meni?“
„Nika Horvat.“
„Da.“
„Pa Marinova djevojka.“
Pogledala sam ga.
„Nisam njegova djevojka.“
Tišina.
Onda:
„Nemojte se djeco svađati sada.“
„Ne svađamo se.“
„Marin mi je sve objasnio.“
„Što vam je objasnio?“
Marin je procijedio:
„Nika, prekini.“
Barišić ga je prvi put ozbiljno pogledao.
„Pusti je da razgovara.“
Njegova majka nastavila je:
„Da ste zajedno od prošlog ljeta. Da si samo privatna i ne želiš da ljudi na poslu znaju.“
Srce mi je počelo snažno udarati.
„Što još?“
„Pa da ćeš ove zime prvi put doći k nama kao njegova buduća žena.“
Martina je pokrila usta.
„I da ste se nedavno posvađali zbog prstena“, nastavila je žena. „Rekla sam mu da te ne pritišće.“
„Nikada nisam vidjela nikakav prsten.“
„Ali fotografija…“
„Koja fotografija?“
Marin je ovog puta gotovo viknuo:
„Mama, dosta!“
Njegova majka zašutjela je.
Ja nisam.
„Molim vas pošaljite mi fotografiju.“
„Nika.“
„Pošaljite.“
Prekinula sam poziv.
Ured je bio toliko tih da se čulo zujanje printera u drugom dijelu prostorije.
Barišić je rekao:
„Marin, želiš li nešto objasniti?“
„To je privatna stvar.“
„Ne“, odgovorila sam. „Privatna bi bila da sam ja sudjelovala.“
Mobitel mi je zavibrirao.
Stigla je fotografija.
Marin i ja na prošlogodišnjoj večeri tvrtke.
Stajali smo kraj još šest kolega.
Samo što je fotografija bila izrezana tako da smo u kadru ostali samo nas dvoje.
Na slici sam se smijala nečemu što je govorio kolega s moje druge strane.
Kad je taj kolega izrezan, izgledalo je kao da se smijem Marinu.
Ispod fotografije njegova majka napisala je:
„Ovu mi je poslao kad ste se navodno zaručili.“
Osjetila sam mučninu.
„Kad ste se navodno zaručili.“
Podigla sam mobitel.
„Objasni.“
Marin je pogledao fotografiju.
„Mama je pritiskala.“
„Pa si izmislio zaruke?“
„Samo sam htio da me prestane gnjaviti.“
„Mojim imenom.“
„Nisam mislio da će ovo toliko narasti.“
„Koliko je naraslo?“
Nije odgovorio.
Okrenula sam se prema Barišiću.
„Želim danas razgovarati s ljudskim resursima.“
Marin je odmah rekao:
„Zašto sad HR?“
„Jer me kolega mjesecima lažno predstavlja kao partnericu i danas me pokušava prisiliti da napustim radno mjesto kako bih njegovala člana njegove obitelji.“
„Ne dramatiziraj.“
„A što je nedramatična verzija?“
Barišić je podigao ruku.
„Dosta.“
Onda je prvi put jasno rekao:
„Marin, ti idi u bolnicu. Odmah.“
„Ali izvještaj—“
„Nika će ga preuzeti.“
„Ne mogu sada samo otići.“
„Možeš. To je tvoja majka.“
Isti argument koji je prije deset minuta trebao mene poslati iz ureda sada je konačno završio kod prave osobe.
Marin je uzeo jaknu.
Prije nego što je otišao, nagnuo se prema meni.
„Ovo ćemo riješiti nasamo.“
Odgovorila sam dovoljno glasno da čuju i drugi:
„Nećemo.“
Otišao je.
Nisam odmah zvala HR.
Prvo sam spremila sve.
Poruke.
Transakcije.
Fotografiju koju je njegova majka poslala.
Glasovnu poruku u kojoj traži juhu i papuče.
Poruke gdje sam tri puta odbila vezu.
Zatim sam napisala kronologiju.
Datumi.
Situacije.
Svaki put kada je pred kolegama rekao nešto što je zvučalo kao da smo zajedno.
Tek sada sam se počela prisjećati sitnica.
Kad je Martina jednom pitala zašto nisam došla na Marinov rođendan, on je rekao:
„Bila je ljuta na mene.“
Nikada nisam bila pozvana.
Kad je kolega iz prodaje rekao:
„Nika te dobro drži pod kontrolom“, Marin se samo nasmijao.
Ja sam mislila da se glupo šale.
On je šutnjom potvrđivao priču.
Na razgovoru s HR-om bila je i pravnica tvrtke.
Nisu odmah donosili zaključke.
To mi je odgovaralo.
Pitali su:
„Jeste li ikada bili u vezi?“
„Ne.“
„Jeste li imali ikakav privatni fizički odnos?“
„Ne.“
„Jeste li mu ikada rekli da vas može predstavljati kao djevojku?“
„Ne.“
„Je li vam prijetio?“
„Ne izravno.“
„Je li vas pritiskao nakon odbijanja?“
„Da.“
Pokazala sam poruke.
Pravnica je dugo gledala ekran.
„Ovo zadnje je od prije mjesec dana?“
„Da.“
U poruci je pisalo:
„Samo dođi jednom kod mame. Poslije ću joj reći da smo prekinuli ako baš nećeš.“
Ja:
„Ne želim sudjelovati u tome.“
On:
„Zašto moraš sve komplicirati?“
HR je zatražio da više ne komuniciramo privatno dok ne obave razgovore.
Marin se vratio sljedeći dan.
Majka mu je ostala u bolnici.
Nije mi prišao.
Ali poslao je poruku sa službenog chata:
„Mama te još pita.“
Nisam odgovorila.
Pet minuta poslije:
„Možeš joj barem napisati da ti je žao što ne možeš doći.“
Snimila sam zaslon.
Proslijedila HR-u.
Tek tada je prestao.
Dva dana poslije nazvala me njegova sestra.
Nisam znala da ima moj broj.
„Nika? Ja sam Marina, Marinova sestra.“
„Dobar dan.“
„Prvo, želim se ispričati.“
To nisam očekivala.
„Mama nam je ispričala što se dogodilo.“
„Dobro.“
„Mi smo svi mislili da ste stvarno zajedno.“
„Nismo.“
„Znam sada.“
Zastala je.
„Marin nam je mjesecima pričao o tebi.“
„Što je pričao?“
„Da ste se upoznali na poslu. Da si stidljiva. Da ne voliš da se privatno miješa s poslom.“
Svaka njegova laž bila je napravljena od komadića istine.
Radili smo zajedno.
Bila sam privatna osoba.
Nisam voljela uredske tračeve.
Od toga je izgradio cijelu vezu.
Marina je nastavila:
„Mama je čak kupila posteljinu jer je mislila da ćete za Božić prespavati kod nje.“
Nisam znala što bih rekla.
„A ovo s bolnicom?“
„Marin joj je rekao da ti je nezgodno uzeti slobodno jer si nova u projektu, ali da će on srediti s voditeljem.“
Zatvorila sam oči.
Dakle čak je i to unaprijed obećao.
„Zašto mene?“
Marina je tiho rekla:
„Mislim da je dugo uvjeren da ćeš se predomisliti.“
„To nije odgovor.“
„Znam.“
Zastala je.
„I još nešto. Bolnica je jučer nazvala mene zbog plana otpusta. Kad sam pitala zašto ranije nisu, rekli su da je kao dodatni kontakt upisana ‘Nika Horvat, buduća snaha’.“
Morala sam sjesti.
„Tko je dao moj broj?“
„Marin.“
„Bez mog dopuštenja?“
„Da.“
To je bio trenutak kada sam prestala razmišljati o svemu kao o samo neugodnom udvaranju.
Nazvala sam bolnicu.
Objasnila situaciju.
Zatražila da se moj broj ukloni iz kontakata pacijentice i jasno naglasila da nisam član obitelji niti osoba zadužena za skrb.
Medicinska sestra bila je kratka i profesionalna.
„Naravno. Ispravit ćemo podatke.“
Nitko me nije pitao zašto nisam dovoljno suosjećajna.
Nitko me nije pokušao posramiti.
Samo su ispravili podatak.
Toliko jednostavno.
Marin je mogao učiniti isto od početka.
Nazvati sestru.
Uzeti slobodno.
Dogovoriti pomoć.
Ali njemu nije trebala samo pomoć za majku.
Trebalo mu je da ja odigram ulogu koju mi je već mjesecima napisao.
HR je razgovarao s kolegama.
Martina je potvrdila da je Marin više puta govorio o meni kao djevojci.
Barišić je priznao da je zato u ponedjeljak automatski pretpostavio da sam član obitelji.
„Nika, trebao sam prvo pitati.“
„Da.“
„Žao mi je.“
Prihvatila sam ispriku.
Ali rekla sam mu:
„Problem nije samo što ste povjerovali. Problem je što se od mene odmah očekivalo da napustim posao i odem njegovati njegovu majku, dok je on sjedio za stolom jer je njegov izvještaj navodno važniji.“
Barišić je nekoliko sekundi šutio.
„U pravu ste.“
I to je bilo važno čuti.
Marin je na službenom razgovoru prvo tvrdio da me nije namjeravao uznemiravati.
Zatim da je samo „pretjerivao pred obitelji“.
Onda:
„Nika je znala da mi se sviđa.“
Na to je pravnica rekla:
„Znati da se nekome sviđate nije isto što i pristati na vezu.“
Kad su mu pokazali moje jasne odbijenice, promijenio je priču.
„Mislio sam da se boji uredskih tračeva.“
„A kada vam je rekla: ‘Ne sviđaš mi se na taj način’?“
Šutnja.
„Kada je rekla: ‘Nemoj me koristiti pred svojom obitelji’?“
Opet ništa.
Na kraju je priznao:
„Mislio sam da će s vremenom prihvatiti.“
Tu rečenicu HR je zapisao.
Tvrtka ga nije spektakularno izvela iz zgrade pred zaposlenicima.
Nije to film.
Ali uslijedile su konkretne mjere.
Dobio je formalnu opomenu zbog neprimjerenog ponašanja prema kolegici i zloupotrebe radnog okruženja za osobni pritisak.
Više nismo radili na istom projektu.
Sva komunikacija među nama morala je ići službenim kanalima i samo kada je nužna.
Voditeljima je jasno rečeno da privatni odnosi zaposlenika ne smiju biti pretpostavljeni niti korišteni pri raspodjeli posla ili dopusta.
Marin se tome jako protivio.
Ne kazni.
Udaljavanju od mene.
Poslao mi je posljednju privatnu poruku prije nego što sam ga blokirala:
„Sve ovo radiš samo zato što te zamolio da dva sata budeš uz moju majku.“
Odgovorila sam jednom.
„Ne. Radim ovo zato što si moje ‘ne’ šest mjeseci prevodio kao ‘još ne’.“
Blokirala sam broj.
Mislila sam da je gotovo.
Nije bilo.
Tjedan dana poslije na recepciji tvrtke čekala me starija žena u invalidskim kolicima.
Lijeva noga bila joj je imobilizirana.
Kraj nje je stajala Marina.
Odmah sam je prepoznala po glasu.
Marinova majka.
„Nika.“
Zastala sam.
Marina je rekla:
„Mama je inzistirala.“
Nisam bila oduševljena.
Ali nisam otišla.
Gospođa Kovač pogledala me dugo.
„Mislila sam da si bezobrazna.“
„Znam.“
„Kad nisi došla u bolnicu.“
Kimnula sam.
„Marin je rekao da se svađate.“
„Nismo imali vezu u kojoj bismo se mogli svađati.“
Spustila je pogled.
„Pokazao mi je poruke.“
„Koje?“
„Nakon svega. One u kojima si ga odbijala.“
To me iznenadilo.
„Zašto vam ih je pokazao?“
„Jer sam mu rekla da više neću vjerovati samo njegovoj verziji.“
Na trenutak sam ostala bez riječi.
Žena je nastavila:
„Ja sam tražila juhu jer mi je govorio da je stalno kuhaš njemu.“
Skoro sam se nasmijala.
„Nikad.“
„Znam sada.“
„Papuče?“
„Rekao je da voliš kupovati stvari za kuću.“
„Ni to nema veze sa mnom.“
Gospođa Kovač zatvorila je oči.
„Napravio me budalom.“
„Napravio vam je lažnu snahu.“
Otvorila je oči.
A onda se, neočekivano, nasmijala.
„To je još gore.“
Nasmiješila sam se i ja.
Samo malo.
„Došla sam se ispričati.“
„Niste vi izmislili vezu.“
„Ali sam te u poruci već tretirala kao nekoga tko mi duguje njegu.“
To je bilo iskrenije nego što sam očekivala.
„Da.“
„Nije bilo u redu.“
„Nije.“
Kimnula je.
„Marina i ja smo organizirale pomoć. I Marin je uzeo godišnji.“
„Dobro.“
„Nije mu se svidjelo.“
Prvi put sam se stvarno nasmijala.
„Vjerujem.“
Prije nego što su otišle, gospođa Kovač rekla je:
„Jednu stvar ipak moram pitati.“
„Recite.“
„Znaš stvarno kuhati juhu od rebaraca?“
Pogledala sam je.
„Znam.“
„Onda je barem u nečemu govorio istinu.“
„Ali ne kuham je njemu.“
Kimnula je ozbiljno.
„Sad razumijem.“
Nakon toga više je nisam vidjela.
Marin je nekoliko mjeseci poslije zatražio premještaj u drugu poslovnicu.
Nisam pitala zašto.
Nisam pratila njegov privatni život.
Nije me zanimalo je li konačno nekome predstavio stvarnu djevojku.
Samo sam jednom, gotovo godinu dana poslije, na starom službenom chatu naišla na njegovu poruku iz vremena prije svega.
„Mama bi te obožavala.“
Nekad mi je to izgledalo kao nespretan pokušaj flerta.
Sada sam vidjela cijeli problem u toj jednoj rečenici.
Nije ga zanimalo želim li ja upoznati njegovu majku.
Nije ga zanimalo želim li njega.
U njegovoj glavi odluka je već bila donesena.
Ja sam samo trebala zauzeti mjesto koje mi je namijenio.
Obrisala sam razgovor.
Nekoliko tjedana kasnije novi kolega ponudio mi je kavu nakon posla.
Rekao je:
„Ako ne želiš, nema problema.“
Odgovorila sam:
„Ne mogu danas.“
Nasmiješio se.
„Drugi put, ako ti bude odgovaralo.“
I otišao.
Stajala sam nekoliko sekundi i gledala za njim.
Toliko je jednostavno.
Pitanje.
Odgovor.
Poštovanje.
Nema izmišljene veze.
Nema majke koja čeka „snahu“.
Nema kolega koji već znaju za zaruke prije mene.
I nema čovjeka koji moje odbijanje smatra samo preprekom koju treba dovoljno dugo pritiskati.
Marinova majka stvarno je trebala pomoć.
Ali to nikada nije bila moja obveza.
A njegovo najveće iznenađenje nije bilo što nisam otišla u bolnicu.
Bilo je to što sam napokon jasno rekla ono što je šest mjeseci odbijao čuti:
Mi nismo obitelj.
Mi smo samo kolege.
