Kada sam čula sa kim me muž vara posle 30 godina, završila sam u Hitnoj: Ono što je moj otac uradio suprugovoj ljubavnici i danas se prepričava

Irena je gledala kako joj muž pakuje stvari. Jedva da ju je pogledao. Sama ga je zamolila da ode, jer više nije mogla da živi pod istim krovom sa izdajnikom.

Trenutak su ćutke gledali jedno drugom u oči. Ognjen je skrenuo pogled i, zgrabivši svoju torbu sa kauča, izašao u hodnik. Irena ga nije pratila.

Kada je njen muž otišao, spustila se na sofu i umorno prešla rukom preko lica. Opsuje kako je začudilo što joj se nije plakalo. U stvari, nakon što je otišao, osetila je neobjašnjivo olakšanje.

Više nije morala da trpi njegov ravnodušni pogled. Više nije morala da se pretvara da ne oseća oštar miris tuđeg (mada, zapravo, veoma poznatog) parfema na njegovim košuljama. Više nije morala da sluša njegove loše smišljene laži i da se pretvara da muveruje.

Naime, otkako joj se stigla slike preko Vibera na kojoj se ljube njen dugogodišnji suprug i rođenda sestra Sanja, bila je na ivici nervnog sloma. U momentu joj je toliko skočio pristisak da je morala da zove Hitnu službu.

Upravo je taj dokaz potvrdio sumnje koje je imala nekoliko meseci unazad, ali nije mogla da se suoči sa njima, niti da prizna sebi da joj dve najbitnije osobe u životu to rade iza leđa.

Nakon telefonskog razgovora sa Sanjom, koju se saterala u ćošak, shvatila je da je sve zaista istina. Bili su ljubavnici.

Potvrdivši da se vole, shvatila je da je nemoguće spasiti nešto što se raspada.

Bolnu istinu je saznala dok je je otac, teško bolest, ležao u bolnici. Razmišljala je da li uopšte da mu prizna šta se dešava i koliko bi to njega dotuklo. Već naredni dan se spremila i krenula mu u posetu. Nije ni slutila da će kod njega u sobi zateći svoju sestru.

Otvorivši vrata, našla se licem u lice sa Sanjom, koja je bila po struci medicinska sestra. Usledilo je malo oklevanje, ali se Iriena onda pomerila u stranu. Pretvarajući se da se ne poznaju, ponosno je prošla pored nje i uputila se ka autobuskoj stanici. Trag njenog oštrog parfema ostao je u mračnom bolničkom hodniku.

Snjin parfem se zadržao u očevoj sobi, uprkos blago otvorenom prozoru. Ali Irena više nije obraćala pažnju na iritantnu aromu, daleko više zainteresovana za očevo stanje.

Glava mu je nepomično ležala na jastuku, a dok se Irena približavala krevetu, pomislila je da je bleđi nego obično. Oči su mu bile zatvorene, grudi su mu se blago podizale i spuštale.

Zabrinuto gledajući njegovo bolešću izmučeno lice, Irena je mislila da spava i tiho je sela na obližnju stolicu. Ali njen otac je iznenada otvorio oči i pozdravio je blagim osmehom.

Uvek se osećala sigurno i bezbedno sa svojim ocem. Veseo i ljubazan, od malih nogu je zastupao princip da nijedna situacija nije nerešiva. Čak i sada, kada su mu lekari rekli da mu je ostalo najviše mesec dana života, zračio je nepokolebljivim optimizmom.

„Pa kako si?“ iznenada je upitao, značajno je gledajući.

Znao je da njegva ćerka prolazi kroz bračnu krizu. Ali Irina mu, naravno, nije rekla da je muž vara sa svojom sestrom.

„Kao dete na božićno jutro“, nasmejala se.

Otac ju je i dalje upitno gledao, a Irena, nežno mu stisnuvši ruku, toplo reče:

– U redu je, tata, stvarno.

„Sudeći po tome što Ognjena nisam video dugo, božićno jutro nije baš dobro prošlo“, prigovorio je moj otac, skeptično podižući obrvu.

Irini su se ramena pogrbila. Nije želela da laže, ali nije mogla da optereti oca svojim problemima.

“Sve je sujeta“, rekao je iznenada, pokrivajući joj ruku svojim toplim dlanom. „Ne brini, ćerko. Sve će se srediti.“

„Ne, tata, grešiš, neće uspeti“, pomislila je Irina potišteno dok je hodala bolničkim hodnikom.

Duša joj je bila mračna i tužna. A spoznaja da će je osoba koja joj je najbliža uskoro napustiti učinila je to još težim.

Ognjenova i Irenina deca su već bila odrasla i živela su u inostranstvu; svoje male unuke je viđala putem video poziva i samo povremeno uživo. Njihovi naslednici nisu ni slutili šta se dešava. Sada, nakon odlaska muža, velika kuća u kojoj je niko nije čekao više joj se nije činila kao sigurno utočište.

Irenu je ponovo obuzela melanholija i usamljenost, tumarala je ulicama obuzeta tugom. Razmišljala je odakle da počne i na koji način da sredi život. Od velike pomoći joj je bio prijatelj Ivan još iz školskih dana.

Ponekad su izlazili na kafu, izjadala bi mu se, a on je sa velikom pažnjom slušao, pokušavajući da joj da bar neki dobar savet il pruži koju reč utehe.

Ivanu se po glavi motalo još pitanja, ali shvativši da sada nije vreme da ih postavlja, ostavio je za drugu priliku.

Obično su se nalazili u kafiću koje je Irena držala.

Ivan je zaćutao, ali Irena mu je, neočekivano, sve ispričala. O tome kako se Sanja, pre godinu i po dana, nakon što se razvela od muža, koji ju je ostavio bez ičega, vratila u rodni grad. O tome kako je sama zamolila Ognjena, „kao člana porodice“, da pomogne njenoj sestri da renovira stan.

„Onda smo imali klasičan slučaj. Čitavu godinu mi je stalno govorio da ima neki veliki projekat na poslu, zbog čega ostaje do kasno. Ali on je u to vreme bio kod nje. Glasine su kružile po gradu, ali ja nisam htela da verujem u to…“, ispričala je Irena prijatelju koji je ostao bez teksta.

Ivan je zaista želeo da je uteši ili kaže nešto lepo, ali iz nekog razloga nije mogao da pronađe prave reči. Istakao je samo da u njemu može imati oslonac, te da će joj pomoći sve što bude trebalo oko brakorazvodne parnice.

Irena se iznenada setila da ju je otac juče zamolio da kontaktira notara. Osećaj nelagodnosti ispunio joj je srce. Sigurno će biti o nasledstvu, ili tačnije, o dvospratnoj kući u kojoj su ona i Sanja odrasle.

Njena sestra se često žalila ocu da ju je muž iz Sankt Peterburga bukvalno izbacio na ulicu, pa je Irina bila sigurna da će kuća ostati njena.

Na trenutak je zamislila Ognjena i Sanju srećne i zadovoljne, kako se useljavaju u svoj novi dom. 

Osećaj očigledne nepravde toliko je boleo Irenu da su joj suze navrle na oči. Primetivši to, Ivan, koji je sedeo preko puta nje, iznenada se nagnuo napred i dodirnuo joj ruku.

Ivan, inače, je bio advokat i radio je u okružnom sudu. U gradu je bio poznat kao odličan stručnjak.

Irena ga je pogledala. Iznenada joj je pala na pamet misao.

„Znaš, ja bih baš volela da ih oboje kaznim“, rekla je odlučno. „Ali iskreno ne znam kako.“
Lagano joj stisnuvši ruku, Ivan tiho reče:

– Mislim da možemo nešto smisliti.

Gledajući ga u oči, Irena je shvatila da to misli ozbiljno. Poznavala je Ivana još iz škole i znala je da nikada ne daje prazna obećanja.

Ukratko joj je ispričao predlog o lažnom testamentu. 

Plan je bio prilično jednostavan.

„Napravićemo lažni testament“, odlučno reče Ivan.

„To bi bilo dobro“, odgovorila je. „Ali hoće li se notar složiti?“

“Kakav notar, pa ja ću to srediti. Biće to za njih dobra lekcija.”

Nekoliko dana kasnije, Ivan je objavio da je lažni testament spreman. Ali Irena više nije bila spremna za to — njenom ocu je bilo još gore, i ona je skoro svo vreme provodila sa njim. Nedelju dana kasnije, on je umro.

Irena je duboko tugovala zbog gubitka, a jedino što ju je održavalo bilo je Ivanovo stalno prisustvo. Pružio joj je rame za plakanje. Prvi put posle dugo vremena, osetila se zaštićenom.

Nije komunicirala sestrom i bivšim mužem. Kada su oca sahranjivali, ona i Sanja se nisu čak ni približile jedna drugoj i ponašale su se kao strankinje.

Šest meseci kasnije, notarka je pozvala Irena i Sanju u svoju kancelariju i naglas pročitala testament. Čuvši da je njen otac ostavio kuću svojoj mlađoj sestri, Sanja je ljutito uzdahnula.

„Pa, videćemo to“, promrmljala je kroz stisnute zube. „Ići ću na sud! Neka veštak potvrdi da je ovo pravi testament!“

Sanja je prezrivo pogledala sestru i otišla. Irena je takođe počela da se sprema, ali ju je notar zaustavio i pružio joj malu belu kovertu.

„Šta je ovo?“ upita Irena iznenađeno.

„Pročitaj“, osmehnu se notar.

“Mogu li to ovde da uradim?”

“I treba”.

Irena se vratila na stolicu i otvori kovertu. Unutra je bilo pismo. Odmah prepoznavši očev rukopis, počela je da plače.

Napisao je da je u početku želeo da podeli nasledstvo na ravne delove, ali nakon što je saznao šta joj je Sanja uradila, odlučio je da ostavi kuću svojoj najmlađoj ćerki.

Sanja je zaista otišla na sud, a veštačenje je potvrdilo autentičnost testamenta. Ubrzo nakon toga, Irena i Ognjen su se razveli. 

Deca precrtala oca i tetku

Nakon što je postalo jasno da je razvod neizbečan, Irena je obavila ozbiljan razgovor sa njihovim sinovima. Objasnila im je šta se desilo i zbog čega je odlučila da napusti njihovog oca. Kada su saznala istinu, više nisu hteli ni da čuju ni za oca, ni za tetku. Irenu su odmah pozvali da se presei kod njih u Nemačku.

Međutim, Irena je počela da gradi novi život koji joj je donosio sreću. Postajala je sve bliskija sa Ivanom, a izdaja supruga je sve manje bolela, dok i dalje nije mogla da se pomiri sa činjenicom na šta je bila spremna njena rođena sestra. 

Bila je zadovoljna što je na neki način njihov otac zadovoljnio pravdu, te je nije zanimalo ni gde su, kako su ili šta rade Ognjen i Sanja. Nakon par meseci saznala je da je Ognjen ostavio Sanju i otišao u svoje rodno selo. Ali, ta priča Irenu više nije pogađala.

Vremenom je ušla u vezu sa Ivanom, posvetila se poslu, svojoj deci i unucima, te je uspela da pronađe spokoj za kojim je dugo tragala.