-Nikad! – drsko je rekla Klara, a potom se okrenula i pogledala ga-
Njene tamne oči su sevale od besa. Inače krupne i pitomog pogleda, sada su bile sužene u preteći, uzan prorez iz kog je sevala prava vatra. Roj je znao da bi ga najradije ubila, samo da je mogla da uradi tako nešto.
Ponovo se okrenula od njega i ušla u kancelariju. Njen ulazak je bio propraćen treskom vrata, koja su se zatvorila tačno ispred Rojevog nosa. Taj njen potez ga je još više razdražio.
Klupa u parku
-Zaboravljaš da je ovo i moja kancelarija – rekao je ušavši unutra.
U velikoj i dobro osvetljenoj kancelariji nalazila su se dva radna stola. Klarin sto je bio u levom, a njegov u desnom uglu. Bili su postavljeni na najvećoj mogućoj udaljenosti, ali u poslednje vreme ni ta razdaljina im nije predstavljala prepreku da jedno drugom zaviruju u papire na stolu i mešaju se u posao.
Prišao je njenom stolu, rukama se oslonio na glatku površinu i sav se nadneo preko njega. Rojevo, inače osmehnuto lice, sada je bilo ledeno. Njegove sjajne, zelene oči potamnile su i bile za nekoliko nijansi tamnije od besa koji više nije mogao da obuzda.
-Ja, za razliku od tebe ne pokušavam da podilazim Mičelu. Radim posao za koji sam plaćen. Dajem dobre savete za raliku od tebe – rekao je uspevši da se obuzda u poslednjem trenutku i da umiri svoj glas.
Znao je da su te njegove reči bile za nju mnogo bolnije i da su ostavile mnogo veći utisak nego što bi to uradio njegov povišen glas.
-Ja, podilazim! – ironično se nasmejala, jer nije znala kako drugačije da odreaguje, bila je zatečena. – Ako misliš na to što sam mu odnela tablete protiv glavobolje, onda nisi normalan. To bi uradila za svakog – ponovo je učkljila očima i dodala – naravno, sem za tebe – nakon tih reči pogledala ge ispod obrva, a pritom je malo nagnula glavu u stranu kako bi njen pogled imao veći efekat.
