Bila je jedino dete svojih roditelja. Rano je ostala bez majke, sačuvavši samo zamagljene uspomene na nasmešenu, crnokosu ženu koja je privija u naručje. Otac se nikad nije ponovo oženio. Trudio se da mu kćer ni u čemu ne oskudeva, ali posao mu nije dozvoljavao da joj posveti mnogo vremena. Kada je, početkom te godine, umro, sa bolom je sagledala svu dubinu ponora što je zjapio između njih. Otac je otišao iz njenog života kao stranac.
Najdraža sećanja iz detinjstva nosila je sa letnjih raspusta, redovno provedenih u kampu Čizepik Beju. Tamo je zavolela i usavršila jedrenje. Grabila je svaki slobodan trenutak da se malim čamcem otisne od obale. Jedanput se čak usudila da isplovi iz zaliva. Pustila je da je vetar odnese daleko. Dokle je oko dopiralo, videlo se samo more i nebo. Oštro je ukorena posle te pustolovine. Ali u tom samotnom periodu svog života, lišenom nežnosti i prijateljstva, osećanje potpunog izdvajanja, doživljeno na otvorenom moru, smatrala je savršenom srećom.
Kasnije je naučila da sklapa prijateljstva, ali i tada je njena uzdržanost često pogrešno tumačena i pripisivana oholosti. Razvijenom inteligencijom i nastojanjem da u svemu bude najbolja; zastrašivala je većinu dečaka. Gledali su da se nađu što dalje od nje, što ona nije smatrala činjenicom koja bi trebalo da je uznemiri.
Kad je dospela u koledž, nekolicina hrabrijih momaka, privučena njenom privlačnom spoljašnošću, počela je da obleće oko nje. Nijedna od tih avantura nije prešla granice bezazlenog ljubakanja.
Sunce je skoro zašlo. Rumeni prsti oblaka, što su se lenjo rastezali od horizonta, dosezali su sve do iznad njene glave. Duboko, prozračno plavetnilo izazivalo je spokojstvo i sanjivost. Nikol se podiže iz mekanih, šarenih jastuka na pletenoj stolici i uđe u kuću.
