Žara odrasta pored dede, preokipirana kućnim poslovima, i kad je uverena kako nikad neće biti bezbrižna isrećna, srela je mladog bankara Ričarda, u koga se zaljubila do ludila…
Žara Vagner je imala jednu neostvarenu želju – da ode na studije. Međutim, znala je da nema nikakvih izgleda da napusti imanje. Barem
ne zasad. Iako mlada od sestre i brata, ona je preuzela brigu o kući. Istina, bila je tu i njihova dugogodišnja domaćica, ali i njoj je bila
potrebna pomoć.
Ona je kuvala, spremala koliko je mogla, ali sve drugo je bilo na Zari. A i deda je bio zahtevan.
Njemu su njegove knjige i pisanje bile ţivot. Iako su ga mnogi cenili i čitali, ipak pisanje nije donosilo profit koji bi im bio dovoljan da
ţive kako nekad. A i imanje je traţilo svoje.
Radnika je bilo sve manje, a troškova sve više.
Sestra i brat, kad su dolazili iz Bafala, imali su svoje ţelje. Bilo je sasvim normalno da ih Ţara ispunjava. Kad tako mlad postaneš svestan
obaveza, to ima i nekih prednosti, govorio joj je deda.
Znaš da si u stanju da gospodariš svojim ţivotom, a najčešće znači da ga određuješ i usmeravaš onako kako misliš daje najbolje.
Ţara je, recimo, uprkos situaciji u kojoj se našla, znala da će ipak nastaviti školovanje. Samo, trebalo je imati strpljenja, trebalo je, kako je
sama sebi govorila, odraditi i ovaj deo posla.
Nije to bilo baš tako jednostavno. Najpre je tugovala, ali optimista kakva je inače bila, nije dozvolila daje tuga do kraja slomi.
Malo bi koja devojka njenih godina bila u stanju da nosi takav teret na svojim leđirrraTali svi su to smatrali normalnim, pa onda i ona
sama.
Još se sećala dana kad je deda stavio na krilo, a imala je tek nešto više od pet godina, i rekao joj:
– Dušo, odsad ćeš ţiveti sa mnom i
s bakom na imanju. Mama i tata su
otišli na nebo.
Na njeno pitanje kad će se vratiti, čula je tuţan odgovor:
– Neće se vratiti, ali ti ćeš se s njima
gore sastati.
A na pitanje kada, dobila je odgovor, kao i na sve što bi dedu pitala:
– Kad budeš veoma, veoma velika.
Neki čak kažu i stara.
