Maša i Daša su bile demon i anđeo u jednom telu: Majka im završila na psihijatriji, a one postale zamorčići u laboratoriji naučnika, njihova smrt je bila jeziva

Sestre Krivošljapove su živele dug, tragičan život – koji su obe delile. Daša se dobrovoljno osudila na smrt odbijajući operaciju razdvajanja od pokojne Maše. Međutim, odnos između sijamskih bliznakinja, koje su morale da podnesu mnogo bola i poniženja, bio je sve samo ne jednostavan.

Majka je odbila da se odrekne roditeljskog prava. Stoga, da bi se prikrio skandal koji je nastajao, osoblje porodilišta je bilo prinuđeno da kaže Krivošljapovoj da su devojčice umrle od upale pluća. Naravno, ovu izjavu su potkrepili relevantni dokumenti, koje se ispostavilo da je prilično lako falsifikovati.

Mašin i Dašin otac bio je lični vozač Lavrentija Berije i nije želeo da bude poznat kao neuspešan u kremaljskim krugovima: pod pritiskom medicinskog osoblja, potpisao je smrtne listove svojih ćerki i nikada više nije pokušao da sazna bilo šta o njima.

Njegova supruga je razvila mentalni poremećaj zbog intenzivnog šoka i stresa koji su nastali usled “smrti” devojčica i provela je naredne dve godine u psihijatrijskoj bolnici. Nakon otpusta, Ekatarina je neko vreme bezuspešno pokušavala da sazna bilo šta o sudbini svojih ćerki: svi su joj govorili da su Maša i Daša odavno preminule. Ostaje nejasno da li su se majka i deca ikada pronašli: izveštaji iz različitih izvora se razlikuju.

Pa zašto su lekari nisu hteli da vrate bliznakinje majci? Devojčice su bile idealni subjekti za medicinske eksperimente. Maša i Daša su imale isti cirkulatorni sistem, ali različite nervne sisteme, a fiziolozi su bili radoznali da saznaju kako koegzistiraju u jednom telu. Nakon što je rukovodstvo porodilišta prijavilo rođenje „mutanata“ nadležnim organima, iz Medicinske direkcije Kremlja stiglo je naređenje bolnici da hitno stavi devojčice na raspolaganje za eksperimente.

Naučnici su želeli da saznaju više o sposobnosti ljudskog tela da se prilagodi nepovoljnim uslovima kao što su nedostatak sna, glad i nagle promene temperature. Naravno, sve je to držano u strogoj tajnosti: niko u zemlji (osim odgovornih) nije znao šta se dešava u bolnici.

Devojčicama su davani razni lekovi, uključujući radioaktivni jod za jednu sestru da bi se videlo kako će uticati na zdravlje druge, i elektrošokovi da bi se testirali njihovi uslovni refleksi.

Jedna od njih je takođe stavljena u oblogu sa ledom kako bi se videlo da li toplina druge može spasiti prvu od hipotermije.

Koje su zaključke naučnici izvukli nakon šest godina mučenja? U početku, fiziolozi nisu mogli da shvate zašto, uprkos zajedničkom cirkulatornom sistemu, devojčice imaju različite bolesti. Daša je imala slab imuni sistem i bila je kratkovida, dok je Maša imala hipertenziju i savršen vid. Kako se to moglo dogoditi? Delile su istu krv, sistem za varenje, izlučivanje, endokrini i skeletni sistem, ali su im bolesti bile različite… Lekari su zaključili da su njihovi odvojeni nervni sistemi uzrok i požurili su da prekinu sada nepotrebne bliznakinje.

Godine 1956, Daša i Maša su prebačene u Centralni istraživački institut za traumatologiju i ortopediju, jer je eksperiment bio završen. Do tada je Staljin, koji je bio zainteresovan za njegove rezultate, već bio preminuo.

U institutu je devojčicama odstranjena treća, nerazvijena noga, jedva su naučile da hodaju sa štakama (jedna sestra je mogla da pomera jednu nogu, a druga drugu), i dobile su osnovno obrazovanje. Osoblje se prema bliznakinjama ophodilo sa ljubavlju: njihov rođendan je proslavljen na odeljenju, a medicinske sestre su devojkama uvijale kosu i frizurisale ih.

Međutim, od ranog detinjstva, devojčice su znale da su drugačije. Uvek su bile okružene gomilom radoznalih posmatrača. Ali Slavik, koji je živeo na istom spratu, bio je drugačiji. Napad poliomijelitisa ostavio je tinejdžera paralizovanih ruku i nogu, ali to nije sprečilo petnaestogodišnju Dašu da se zaljubi u njega. Njihovi sastanci su tekli ovako: sestre bi sedele u bašti ispod trešnje, slušajući kasetofon, a Slavik bi bio sa njima u invalidskim kolicima.

Oko osam godina, Maša i Daša su živele u institutu pod nadzorom lekara, a zatim su poslate u internat za decu sa invaliditetom na jugu Rusije. Ukupno, Maša i Daša su tokom života prošle kroz pet državnih institucija i, kao što možete pretpostaviti, uslovi tamo su bili daleko od idiličnih.

Kako su ulazile u adolescenciju, izrazito različite osobine ličnosti devojčica postajale su sve očiglednije. Prema rečima jednog lekara koji je posmatrao sestre, razlike su bile toliko izražene da bi se, da nisu bile spojene bliznakinje, moglo pretpostaviti da je Daša odrasla u profesorskoj porodici, a Maša u seljačkoj.

Daša je bila ljubazna, inteligentna i privržena devojka, dok je Maša samo listala časopise i pušila. To potvrđuje i novinarka Džulija Batler, koja se sprijateljila sa devojčicama i kasnije napisala knjigu pod nazivom “Što manje znate, to čvršće spavate”, u kojoj priča životnu priču bliznakinja.

Daša je bila nežna i saosećajna, a Maša sebična i uobražena.

Prema rečima Engleskinje, Maša je bila prava psihopata koja je zlostavljala svoju sestru. Na primer, upravo je ona konačno okončala aferu sa Slavikom: Maša je izjavila da Daša ne treba da pripada nikome osim njoj i bila je protiv veze para. Stvari su se samo pogoršavale.

Maša je terala sestru da pije alkohol kako bi se osećala opijeno (setimo se, imale su zajednički cirkulatorni sistem): sama nije mogla da pije zbog refleksa povraćanja.

Daša je mrzela alkohol, ali je toliko volela svoju sestru da joj je udovoljavala svakom hiru. Maša nije dozvoljavala Daši da pušta kosu, da se šminka ili da nosi nakit. Mašin egocentrizam je došao do tačke da je tukla Dašu ako bi odbila da posluša njena naređenja.

Daša je žudela za normalnim životom: želela je da voli, da se obrazuje i da počne da radi (čak je neko vreme pričvršćivala gumene sijalice na pipete, ali je odustala zbog sestrinog neodobravanja). Svaki put kada bi poznati hirurzi predložili da ih razdvoje, ona bi gledala Mašu sa nadom u očima i uvek bi čula kategorično odbijanje. Tako su živeli u istom telu: surov diktator i blaga duša.

Poslednjih 15 godina sestre su živele u domu za veterane rada sa invalidskim penzijama. Tamo su Dašu i Mašu stalno mučila neprimerena radoznalost njihovih komšija, koje su stalno pitale: “Kako ćeš umreti?“

Maša jedne noći, sa 53 godine, doživela srčani udar. Daša je verovala da njena sestra čvrsto spava i kada joj je bilo loše, pozvala je pomoć. Lekari su proglasili sestru mrtvom od srčanog udara i ponudili joj hitnu operaciju kako bi je odvojili od Maše. Ona je to odbila. Sedamnaest sati kasnije, Daša je preminula od posledica intoksikacije.