Milka je imala 16 kad je otac razdvojio od najveće ljubavi Jovana i nasilu udao za lekara: Posle 16 godina sreli su se na Adi Ciganliji

Bilo je leto 1993. godine. Milka, šesnaestogodišnja devojčica sa kosom vezanom u pletenice i rukama uvek umazanim kredom iz škole, prvi put je volela. Jovan je bio godinu dana stariji, sin obućara iz kraja. Imao je stidljiv osmeh i gitaru iz koje su izlazile pesme za nju.

„I meni si ti jedino svetlo kad sve drugo utihne“, odgovarala bi mu ona, gledajući ga kao da je već njen muž, saputnik, ceo život.

Ali život nije bio pesma. I ništa nije trajalo dugo.

Njihova sreća bila je nežna i krhka poput stakla – i tako se i razbila.

Otac ju je jedne večeri pozvao u sobu. Na stolu su bili rakija, pečat i ugovor. Brak. Dogovoren brak. Mladoženja — lekar iz Beograda, Borko, 38 godina, udovac, imućan, ozbiljan.

„Za tebe je gotovo. Nećeš propasti kao ja. Bićeš žena s mužem, ne s pesnikom bez krova nad glavom.“

Milka je vrištala. Klečala. Preklinjala.

„Tata… volim Jovana! Ne možeš mi to uraditi!“

Ali pogled oca bio je stena. A majka je ćutala.

Ujutru su je odveli kod šnajderke, da joj uzmu mere za venčanicu.

Beograd joj je bio stran. Borko je bio stranac. Sve je bilo belo, čisto, skupo – ali hladno.

„Naviknućeš se“, govorila joj je svekrva. „Bolje da plačeš u stanu od 120 kvadrata nego pod čergom.“

Milka se nije navikla. Rodila je ćerku i sina. Bila je uzorna supruga. Učila je da ćuti, da se smeje kad treba, da kuva čorbu kakvu Borko voli, da izgleda dostojanstveno.

Ali noću, dok su svi spavali, plakala je u jastuk. Pisala pisma Jovanu u mislima. I ponavljala stih koji je samo on znao:

„Da si vetar, ja bih bila list – da mi nikad ne pobegneš.“

Prošle su godine. Deca su porasla. Milka je starila dostojanstveno – i dalje lepa, ali sa očima koje su govorile da u njima nešto nije do kraja živelo.

Jedne zime, u staroj kutiji sa stvarima iz gimnazije, pronašla je cedulju:

„Ako te uzmu, čekam te svake godine u julu, na Adi. Pod platanom kod vode. — J.“

Zaledila se. Da li je to bila istina? Ili samo uspomena koju je zaboravila?

Te godine, prvi put, sama je otišla na Adu. Sedela je satima, ali nikog nije bilo. Ni sledeće godine. Ni one posle.

Ali 16 godina kasnije — desilo se.

Bio je julski dan, sunce je pržilo, reka mirisala na alge i detinjstvo. Milka je sedela na klupi, s knjigom u krilu. Onda je čula glas.

„Ako je i dalje Andrić, onda si to ti.“

Okrenula se. Noge su joj zakazale. Stajao je tamo – Jovan. Stariji, sed sedele u kosi, ali isti onaj osmeh. Iste oči.

„Ti si…“ prošaptala je.

„Dolazim svake godine u julu. Nisam znao da li si živa. Ili srećna.“

Sela je. Ruke su joj drhtale.

„Nisam srećna, Jovane. Bila sam dobra supruga. Majka. Sve što su mi rekli da budem. Ali nikad nisam bila svoja.“

Ćutali su dugo. A onda se Jovan nagnuo ka njoj.

„Znaš li, Milka, da si još uvek najlepša stvar koja mi se dogodila?“

Šetali su uz reku, pričali tiho. O životima koje su proživeli bez jedno drugog. O svemu što su mogli biti.

„Mislila sam da si me zaboravio“, rekla je.

„Nisam. Samo sam prestao da te tražim očima. Ali nikad iznutra.“

Bilo je kasno popodne kad su se ponovo našli u zagrljaju. Ne strasnom, ne mladalačkom – već onom tihom, sigurnom, kakav se čeka celog života.

Ispod kože ostaje ono što srce ne zaboravi
Te večeri, Milka se vratila u stan. Borko je čitao novine.

„Moram da ti kažem nešto“, rekla je mirno. „Ne želim više da glumim svoj život.“

On je podigao pogled. Prvi put nije bilo ljutnje. Samo tuga.

„Znao sam. Godinama. Samo nisam imao hrabrosti da te pustim.“

Nije se derao. Nije branio. Samo je rekao: „Idi.“

Mesec dana kasnije, Milka se preselila. Iznajmila stan u Zemunu. Učila da živi sama. Da jede kad je gladna, da plače kad hoće, da voli ponovo.

Jovan ju je čekao svake subote. I šetali su, držali se za ruke, kao da se nisu izgubili. Kao da život nije prošao mimo njih.

Ali ipak — stigli su. Na vreme. Za njih.