Maćeha iz naše priče je bila la kao i one iz raznih bajki koje smo slušali kao djeca. Pokušavala je da napakosti svojoj pastorki na svaki mogući način ali joj to nije uspjelo.
Mama mi je umrla kada sam imala četrnaest godina, i od tog trenutka kuća više nikada nije bila ista. Tata se trudio kako je znao i umeo, ali dve godine kasnije oženio je Karen, ženu čija okrutnost nije bila otvorena, nego tiha i proračunata, uvek obavijena osmijehom. Njeni postupci nikada nisu bili direktni, ali dovoljno jasni da se osećaju – večera bi „nestala“, pošta bi se „izgubila“, a važni papiri bi misteriozno menjali mesto kada su mi najviše trebali.
Svaki put kada bih joj se požalila, tata bi rekao da sam preosetljiva. Naučila sam da ćutim, da pravim kopije važnih dokumenata, zaključavam vrata i brižljivo čuvam svoje stvari. Sve to radila sam zbog jednog cilja: diplomirati i otići dalje odatle.
Bila sam dvadeset dve godine, na pragu novog života. Moj diplomski rad bio je završen nakon meseci nespavanja, istraživanja i prepravljanja svake rečenice. Odbrana je bila zakazana za sledeće jutro, a stipendija za postdiplomske studije čekala je samo zvaničnu potvrdu. Te večeri ostavila sam laptop na kuhinjskom ostrvu na deset minuta dok sam išla po punjač u sobu, uverenja da je kuća mirna.
- Kada sam se vratila, Karen je stajala na vrhu stepenica držeći ga u rukama. „Samo sam ga pomerila da obrišem pult“, rekla je uz osmeh. Zatim ga je pustila i laptop je pao niz stepenice, udario u ogradu, u parket i raspao se pred mojim očima. Ekran je pukao, šarka se iskrivila, tasteri su leteli po podu. Unutra je bio moj rad, prezentacija, beleške i sav trud poslednjih godinu dana. Nisam mogla da dišem.
Tata se vratio dvadeset minuta kasnije. Kada sam mu ispričala šta se dogodilo, pogledao je laptop, potom Karen, pa mene i rekao da je to sigurno bila nesreća, da ne pravim dramu noć pre odbrane. Karen je stajala kraj sudopera sa čašom vina, ne govoreći ništa, ali njen mali, samouvereni osmeh govorio je više od reči. Tog trenutka sam shvatila da nije želela samo da me povredi, već da me zaustavi.
Sela sam na podu kupatila i tiho plakala, skrivajući suze od tate. Razmišljala sam o odustajanju, o tome da pošaljem mejl fakultetu i izvinim se za izostanak. U glavi mi je odzvanjala samo jedna misao – ona je uspela. Onda sam se setila profesora Harisona, dekana mog odseka, koji je pre dve sedmice insistirao da mu pošaljem završnu verziju rada „za svaki slučaj“. Sledila sam njegov savet.
U tri ujutro otvorila sam stari telefon i ulogovala se na mejl. Ruke su mi drhtale dok sam pretraživala poslate poruke i pronašla fajlove. Nisam imala funkcionalan laptop, ali sam imala svoj rad. Poslala sam dekanu poruku, objašnjavajući situaciju, bez optužbi prema Karen.
U osam ujutro neko je pozvonio. Bio je dekan Harison, sa torbom i koferom za laptop. Karen je stajala u kuhinji, pokušavajući da se nasmeje, a dekan ju je pogledao i pitao da li je moja maćeha. Njena reakcija bila je gotovo mehanička, pokušavala je da se predstavi kao brižna osoba, ali nije uspela da prikrije neprijatnost.
Dekan je otvorio kofer, izneo novi fakultetski laptop, odštampane kopije rada, rezervni USB i dokumentaciju tehničke službe. Na vrhu je bila prijava incidenta sa zahtevom za zaštitu studentkinje pred odbranom. Karenina čaša je pala, kafa se prosula, a ovaj put niko nije rekao „ups“. Dekan je objasnio da fakultet ozbiljno shvata svaku situaciju u kojoj se ugrožava rad studenta.
Tata je sišao niz stepenice i prvi put nije mogao da kaže da pretjerujem. Tog dana sam odbranila rad, glas mi je drhtao, ali se prisećala svega što sam preživela. Završila sam izlaganje i dobila najveću ocenu.
Kada sam se vratila kući, više nisam bila devojka koja ćuti da bi sačuvala mir. Rekla sam tati da mir koji se gradi preko ćutanja nije porodica. Sedam dana kasnije spakovala sam stvari i otišla na postdiplomske studije u drugi grad, noseći novi laptop i odštampan rad kao dokaz da niko nije mogao da uništi ono što sam sama stvorila. Karen je mislila da mi je uništila budućnost, a ja sam shvatila da mi je samo razbila iluziju koju sam nosila predugo.
