Moja beba je rođena tiha. Mislim da nikada neću zaboraviti tu vrstu tišine. Tugovala sam za svojim gubitkom, još uvek u bolnici, kada su stigli moj muž i svekrva.
Moj muž je samo pogledao u mene i rekao: „Prestani da plačeš. Još jedan neuspeo pokušaj. Nisi je ni držala — šta je tu velika stvar?“ Nešto u meni se slomilo.
Sutradan ujutru, dok sam izlazila iz bolnice, zaustavila me je jedna starija žena. Uzela me je za ruku i tiho rekla: „Ponovo ćeš biti majka.“ Zatim mi je u dlan stavila mali zlatni privezak u obliku srca. „Čekao je pravi trenutak.“
Istog dana sam napustila muža. Četiri godine kasnije, ponovo sam udata za nekoga ko zna šta znači biti nežan. Naša ćerka svakog dana nosi to malo srce.
