Iskustvo žene koju je svekrva izbacila sa detetom na ulicu nakon što joj je muž preminuo, ispunjeno je brojnim, potresnim detaljima.
Liza je sedela na hladnoj drvenoj klupi, smeštenoj u starom, zaboravljenom parku. Kaput koji je nosila, bio je već toliko pohaban da nije mogao da pruži nikakvu zaštitu od oštrog zimskog vetra, koji je svuda oko nje šibao sa strašću koju je mogla da oseti čak i kroz slojeve odjeće.
Beba, njen dvogodišnji sin, bila je uz nju, čvrsto je držao za ruku kao da je jedino ona bila sigurno utočište, jedini spas od zimske hladnoće koja je prodirala do samih kostiju. Liza ga je nežno milovala po leđima, pokušavajući da ga nekako zagreje, dok su joj misli divljale. Prepuštena vlastitoj sudbini, gubila je svaki trag nade. Pokušavala je da prikrije suze koje su joj neprestano navirale, ali nije mogla. Sedeći tamo, u tami večeri, shvatila je da je potpuno izgubila sve što je imala: nije imala ni kuću, ni novac, ni bilo kakav plan o tome šta bi trebalo da uradi.
- Pre samo nekoliko sati, njena realnost se promenila za uvek. Njena svekrva, koja je prema njoj postajala sve hladnija nakon smrti njenog muža, konačno je prešla granicu.
“Došla si ovde po nešto gotovo?” Viknula je Nadežda Sergejevna, tresući torbu pred njom. “Mislila si da će ovo sve ostati tvoje? Ne trebaš mi! Moj sin je umro, a tvoje mesto je sada ispred vrata!”
Liza je pokušala da nešto kaže, ali svaka njena reč bila je utopljena u kricima.
“Nemam gde da idem!” vrisnula je, očajna.
“To više nije moja briga!” odgovarala je svekrva bez stida, besprizorno.
I to je bilo to. Vrata su se zalupila za njom, kao da žele da preseku poslednje veze sa godinama u kojima je još uvek mogla da nazove tu kuću domom. Stajala je tamo, na tremu, sa detetom u naručju i torbom koja je visila preko ramena, u koju nije uspela da stavi ništa od stvari koje su nekada bile njene. Vetar joj je prodirao u kosti, ali ništa nije bilo tako hladno kao hladnoća koja se uselila u njenu dušu.
Tako je sedela u parku, ponovo se prisećajući te trenutke kada su se vrata zatvorila za njom. Čvrsto je stisnula sina i pomislila: “Možemo mi to.” Ali kako? Kako? To pitanje je samo odjekivalo u njenoj glavi.
Sin, još uvek nedovoljno svestan svega što se dešavalo, podigao je svoj pogled prema njoj, oči pune poverenja.
“Mama, idemo li kući?” upitao je tiho.
Liza je osećala kako joj knedla raste u grlu. Kako objasniti dvogodišnjaku da više nemaju dom? Da su izbačeni, kao teret koji više niko ne želi?
“Uskoro, dušo,” rekla je, skrivajući drhtanje u glasu.
Okrenula je pogled da on ne vidi suze koje su joj niz obraz klizile. Njene misli su bile haotične. Kuda da ode? Kome da se obrati?
- Liza nije imala roditelje. Nakon njihove smrti, naučila je da se oslanja samo na sebe. A onda je upoznala Andreja, svog muža, ljubaznog, pažljivog čoveka u kojeg je verovala i s kojim je zamišljala svoju budućnost. Ali bolest muža uništila je sve – njega, njihovu budućnost i sve ono što su gradili.
U početku je svekrva pomagala. Ispunjavala je obećanja da neće ostaviti unuka, ali nakon sahrane njenog sina, sve se promenilo. Zabrinutost je prerasla u iritaciju, a zatim u mržnju. Liza je bila svestan toga, ali nije imala izbora.
Sada je gledala svog sina, koji je zaspao u njenim rukama, umoran od borbe sa hladnoćom. Kosa mu je lepršala na vetru, i svaki put kada je pogledala u njega, srce joj je bilo ispunjeno tugom i željom da ga zaštiti. Zbog njega je morala da pronađe izlaz. Morala je da se bori, da pronađe snagu koju nije ni znala da ima.
“U redu”, pomislila je. “Prvo socijalne službe, možda će mi obezbediti privremeni smeštaj. A onda… ćemo to dalje shvatiti.”
S tim mislima, ustala je. Osećala je kako joj noge utrnule od dugog sedenja na hladnoj klupi, a mrak je već padao na grad. Park je postajao sve pustiji, i tišina je bila neizdrživa. Popravila je šešir svom sinu, čvršće ga zagrlila i krenula ka najbližoj autobuskoj stanici.
- Put do stanice bio je dug, svaki korak bolovao je u njenom telu – zbog umora, hladnoće, očaja. Ali ona nije stajala. Ponovo i ponovo je ponavljala u sebi: “Moramo da idemo, za njegov dobro.”
Na stanici ju je čekao još jedan udarac: nije imala dovoljno novca za kartu. Svi snovi su joj nestajali sa svakim korakom. Ali onda je prišla starija žena, koja ju je pogledala sa saosećanjem.
“Devojko, mogu li ti pomoći?” upitala je, videvši je sa detetom u rukama, promrzlim i umornim.
Liza je želela da kaže da može to da podnese, da će se snaći, ali je pogled žene bio toliko topao da nije mogla da izdrži.
“Nemam ništa,” rekla je, gotovo u suzama.
Žena je izvadila novčanik i pružila joj nekoliko novčanica.
“Evo, uzmi. I sama sam majka, znam kako je to”, rekla je.
Liza je osjećala talas zahvalnosti koji ju je preplavio.
“Hvala”, prošaputala je.
U autobusu, dok je posmatrala grad kroz prozor, prvi put tog dana je osjetila da još postoje ljudi koji mogu da pomognu, čak i stranci. Taj trenutak nade bio je vredan svega.
Na krajnjoj stanici, radnik socijalne službe dočekao je Lizu. Zajedno su otišli do male spavaonice.
“Ovo je privremeno”, rekli su joj. “Pokušaćemo da nađemo nešto bolje.”
Soba je bila mala, sa oljuštenim zidovima i starim nameštajem, ali bilo je toplo. Liza je položila sina na dušek, pokrila ga kaputom i tiho prošaputala:
“Možemo mi to, dušo. Sada možemo da se nosimo sa tim.”
Tako je počela nova faza njenog života. U ovoj maloj sobi, koja je podsećala na sve što je izgubila, Liza je počela da vidi šansu za novu budućnost.