Previše toga je želeo da zaboravi. Svoje detinjstvo, ranu mladost, doba studiranja. Batine dobijene od oca, podsmevanje školskih drugova, mukotrpnu borbu za nezavisnost.
I, na kraju, izdaju svoje devojke, Šarlot.
Činilo mu se daje sve to lako i bez žaljenja mogao da ostavi za sobom, samo daje, sa ličnim stvarima spakovanim u kofer, mogao da ponese i svoje samopouzdanje. Ali nije. Nepravde sa kojima se suočavao tokom čitavog života mu nisu dozvolile da stekne sigurnost u sebe, da nauči da veruje u sopstvene vrednosti. S obzirom na to da je njegovo lice predstavljalo otvorenu knjigu za svakoga, ko bi ga pogledao, ljudi su se uglavnom prema njemu odnosili kao prema onome ko nije vredeo. Ili nije vredeo u meri, koja je zasluživala poštovanje.
U prilog mu nije išlo ni to, što nije bio preterano visok. A niski ljudi su, čitao je to u jednoj psihološkoj studiji, bili lakše zanemarivani i previđani od onih visokih, krupnih, zgodnih. On je posedovao visinu prosečno visoke devojke, i bio je sitne građe, i imao je mnoštvo pega po licu. Ljudi su ga doživljavali kao večitog dečaka, kome je bilo suđeno da radi tek kao raznosač novina.
Svi su, nekim čudom, zanemarivali njegovu diplomu inženjera informatike. Ponašali su se kao da to, u njegovom slučaju, nije bilo važno. Upravo zbog toga, svi poslodavci su zanemarivali njegove profesionalne uspehe i pripisivali ih njegovim kolegama koji su, za razliku od njega, znali da se nametnu, da se istaknu, da se hvališu. lako je radio najviše i najbolje od svih, Itan nikada nije bio adekvatno cenjen, niti adekvatno plaćen.
I ko zna do kada bi podnosio takav tretman, da mu Šarlot, jednoga dana, nije rekla da ga ostavlja, jer se zaljubila u drugog muškarca. Visokog, krupnog i uvaženog. Jedva je uspeo da se pomiri sa tim, kada je saznao da mu je preminuo otac. lako je odavno prekinuo svaki kontakt sa njim, teško je podneo njegovu smrt. Žalio je zbog toga što su se zauvek rastali, a da se nisu izmirili, da jedan drugom nisu pružili šansu da izglade loše odnose.
Kada je shvatio da ga ništa više nije zadržavalo u Port Hedlandu, prijavio se za posao programera u visoko kotiranoj kompaniji, koja se nalazila u Brizbejnu. Taj, njemu zastrašujuće veliki, grad nije odabrao slučajno. Ne bi ni pomišljao na preseljenje, tako izneveren i slomljen, da u njemu nije živela Rejčel, njegova sestra po majci.
Ona je bila jedina koja ga je volela, koja ga je istinski poznavala. I koja se radovala mogućnosti njegovog preseljenja u Brizbejn.
Ponudila mu je svu svoju pomoć, i pre nego što je dobio odgovor od kompanije, u kojoj je konkurisao za posao. Obavezala se da će mu pronaći stan, da će ga upoznati sa gradom, uvesti ga u svoje društvo.
Vrisnula je od sreće kada joj je javio da je primljen na novi posao, i da je doneo odluku da otpočne novi život upravo u Brizbejnu. Došlo je vreme da budeš srećan, rekla je, i odmah se dala u potragu za njegovim novim stanom.