I duže od veka traje dan

Audio knjige

Čingiz Ajtmatov je izuzetan predstavnik onoga što u književnoj teoriji nazivamo magični realizam. Povodom svog 90. rođendana, Viktor Šklovski je rekao u „Literaturnoj gazeti” da „treba pisati tako da bi se čitalo polako, da bismo se čudili i zaustavljali”. Pripovetke i romani Čingiza Ajtmatova su upravo tako napisani.

U romanu “I duže od veka traje dan“ kirgisko-ruskog pisca Čingiza Ajtmatova naročit utisak ostavlja kazahtanska legenda o pravljenju mankurta tj. specijalne vrste robova. Nekakav nomadski narod iz davno prošlih vremena, otimajući silom zemlje drugih naroda, primenjivao je specijalan način da ratne zarobljenike pretvori u potpuno bezopasne robove. Vrlo jednostavnom, a surovom metodom, od čoveka je pravljeno beslovesno stvorenje, te gospodar ubuduće nije morao strepeti od pobune, za razliku od neobrađenih robova kod kojih, zbog očuvane svesti o sebi, takva mogućnost uvek postoji. Taj primitivni metod pravljenja bezopasnih i pouzdanih robova doslovce je sledeći:
“Najpre bi im načisto obrijali glavu, brižljivo sastrugali svaku dlačicu do korena. Za to vreme, dok bi brijanje bilo privođeno kraju, iskusni koljači zaklali bi u blizini matoru kamilu. Derući kožu s kamile, najpre bi odvojili najčvršći i najprionljiviji deo kože oko vrata. Pošto bi tu kožu s vrata podelili na parčad, odmah bi je, onako vruću, lepili na obrijane glave zarobljenika i ona bi se začas prilepila – nešto slično kao savremena kapa za plivanje (…) Posle navlačenja šire svaki osuđenik bio bi stavljen u drveni jaram, da, iskušenik, ne bi mogao glavom dotaći zemlju. U takvom stanju odvoženi su što dalje od nastanjenih mesta, kako ne bi do ljudi dopirali njihovi očajnički urlici, i ostavljani su tamo u polju, vezanih ruku i nogu, na pripeci, bez vode i bez hrane. Mučenje je trajalo nekoliko dana (…) Stradali bi ne od gladi, ne čak ni od žeđi, već od nepodnošljivih, neljudskih muka koje im je pričinjavala sirova kamilja koža koja se sušila i stezala na glavi (…) Poslednja teška preživljavanja bila su praćena potpunim pomućivanjem razuma. Peti dan bi došli po nesrećnike i ako bi od deset zatekli jednog živog, smatrano je da je cilj postignut. Njaga bi pojili vodom, oslobađali okova i polako mu vraćali snagu . To je bio rob – mankurt, nasilno lišen pamćenja i stoga veoma cenjen, vredeo je koliko deset zdravih sužnjeva (…)
Mankurt nije više znao ko je, iz kog je roda i plemena, nije znao svoje ime, nije se sećao detinjstva, oca, majke – jednom rečju, mankurt se nije osećao kao ljudsko biće. Lišen poimanja vlastitog «JA», mankurt je sa gledišta koristi posedovao niz preimućstava. Bio je jednak beslovesnom stvoru i stoga apsolutno pokoran i bezopasan. Nikad nije pomišljao na bekstvo. Za svakog robovlasnika najstrašniji je – ustanak robova. Svaki rob je potencijalni pobunjenik. Mankurt je bio jedini izuzetak u svojoj vrsti – njemu su bile tuđe pobude za bunt, nepokornost. On nije poznavao takve strasti (…) Sve njegove misli svodile su se na zadovoljavanje želuca. Za druge brige nije znao. Zato je poverene zadatke ispunjavao slepo, usrdno, neumorno.“
Legenda se u romanu završava epizodom u kojoj mladi Кazahstanac, mankurt, lišen svesti o sebi i svom identitetu, a rukovođen savetom gospodara, ubija svoju majku koja ga je našla u stepi uzaludno pokušavajući da ga podseti na sve što je bio, prepoznajući u njoj, ne majku, već neprijatelja sopstvene budućnosti.

Pridruži se ispod i slušaj

PRIDRUŽI SE I ČITAJ SVE NA SAJTU
Uloguj se Pridruži se

Otkrij više sa Ljubići online

Upiši se da nastaviš čitanje i dobij pristup kompletnom arhivu

Nastavi čitanje