Nemoćna od strasti

Sofija nije plakala dok je spuštala cveće na grob svog muža, jer suza u njenim očima više nije bilo. Tog popodneva isplakala ih je sve na šefovom ramenu kad je shvatila da je zaboravila godišnjicu Džonove smrti. Potom mu je ispričala da uvek sa svojom svekrvom tog dana odlazi na groblje i Sem joj je dao slobodno popodne da ode po Džonovu majku Doris. I sad je stajala kraj mermerne ploče bez suze na licu, dok je Doris neutešno plakala.
Možda je isplakala sve suze… ili je prihvatila tugu. Sofija je volela Džona u početku. I na kraju. Ali između je bilo perioda kad ga nimalo nije volela, jer je bilo teško voleti nekoga ko je želeo da određuje svaki aspekt života svoje supruge, njen posao, odeću, prijatelje, kretanje u društvu. Dan posle venčanja počeo je sve da kontroliše donoseći sam odluke.
U principu, to je bila njena greška. U početku joj se dopadalo i mislila je da je to „baš muževno”. Ali njegova odlučnost samo ju je učinila još nesigurnijom. Verila se s Džonom s dvadeset godina, a u dvadeset prvoj se udala, još je zapravo bila dete…
Ali svako dete kad-tad odraste. Počela je da se oseća sputanom u braku s čovekom koji je od nje očekivao da potpuno zavisi od njega i da ne rađa decu dok ne otplate hipoteku, jer je zapravo želeo da samo on radi i zarađuje, a da nju svede na ulogu majke i domaćice.
Onog dana kad je odlučila da ga napusti, saznao je poražavajuću dijagnozu: imao je agresivni rak pluća, s minimalnim šansama za izlečenje. Mučio se dve godine i za to vreme Sofija je ponovo naučila da ga voli… jer je bio hrabar i zato što se stideo svog ponašanja prema njoj.