Pogledavši se u ogledalo, bila je sasvim zadovoljna svojim izgledom. Bila je našminkana tako diskretno da je izgledalo kao da uopšte nije koristila šminku. I izgledala je sasvim drugačije od praznoglavih nafrakanih sekretarica koje su smatrale da se njihova šminka mora primetiti i iz transkontinentalnog aviona za čijim je komandama sedeo njen prijatelj Bil Mejdžor.
Gledajući se u ogledalu, Keti se nasmejala samoj sebi setivši se svoje mladalačke želje da se bavi poslom manekena. Jedini ostatak iz tih dana bio je orman prepun cipela koje su joj bile jedina slaba tačka. Iako je, uglavnom, nosila samo jednostavnije cipele sa nižom potpeticom, srce bi joj zaigralo svaki put kada bi u nekom butiku ugledala elegantne cipele visokih potpetica koje su bile poslednji krik mode… I tako je njen orman bio prepun cipela koje je obuvala samo kada je bilo potrebno da dobro izgleda, dakle, samo za specijalne prilike. A takvih je bilo malo.
Nije joj bilo žao zbog toga što je napustila manekensku pistu pre no što je postigla puni uspeh. Sa dvadeset osam godina bila je rukovodilac odeljenja za strateški marketing u jednoj od najpoznatijih kompanija u Nju Orleansu. Njen posao je bilo istraživanje, planiranje i nabavka potrepština za lanac „Plaža” hotela koji je imao svoje ispostave širom sveta. Posebno je bila ponosna na eksluzivno pravo nabavke posteljine i porcelana sa monogramom „Plaže”.
Bila je uspešna u poslu od prvog dana zahvaljujući urođenom smislu za organizaciju. Nikada ni o čemu nije odlučivala na prečac, svaku odluku je donosila tek nakon detaljnog razmatranja svih „za” i svih „protiv”. Upravo ta njena sistematičnost i oprez su joj donosili najveće uspehe u poslu.
Sela je za volan malog crvenog sportskog automobila zadovoljno se osmehujući. Bilje bio u pravu, zaista je bila srećna. Kako u sportu, tako i u poslu.
Dok je visoko uzdignute glave koračala dugim hodnikom prema poslovnom delu zgrade, službenici su je ljubazno pozdravljali. Iako je uzela samo dve nedelje odmora, imala je utisak da su prošle godine od kako je ovde bila poslednji put. S velikim nestrpljenjem je iščekivala susret sa svojim saradnicima.
Kada je negovanom rukom pritisnula elegantnu, pozlaćenu kvaku na vratima svoje kancelarije i otvorila vrata, iznenađeno je zastala. Nije mogla da sakrije osmeh zadovoljstva na licu.
– ljudi, pa, ovo je fantastično! Hvala vam…
Njena kancelarija je bila ukrašena girlandama u najraznovrsnijim bojama, a centralno mesto je zauzimao transparent kojim su joj njeni saradnici želeli dobrodošlicu. Na stolu, koji se nalazio kraj vrata koja su vodila u prostoriju za male sastanke, bila je divna ikebana načinjena od njenih omiljenih belih margareta.
-Halo?! – kazala je u trenutku kada je primetila da je njena kancelarija sasvim prazna. – Ima li koga???
I tada je primetila nekakav pokret iza staklenih vrata sobe za sastanke.
Ha!? Mislili ste da mene možete prevariti? – osmehnula se, pošla prema staklenim vratima i energično ili otvorila.
U sobi za male sastanke su bili svi njeni saradnici, ali na njihovim licima nije bilo ni traga od osmeha. Svi su nemo zurili u nju i ćutali. Prvi se snašao Armin Blejk, njen zamenik. Ustao je i prišao joj.
-Keti, upravo smo svi dobili otkaz. Od prvog do poslednjeg, svi smo izbačeni na ulicu!
