Nije ni slutila šta će joj otac raditi sa maćehom nakon majčine smrti: Osvetila im se debelo, a to je bio samo početak Aninog puta u svet zločina

Džudijas Buenoano, poznata kao „Crna udovica”, pogubljena je 1998. godine na električnoj stolici, nakon trinaest godina provedenih u iščekivanju smrti. Njena priča intrigirala je javnost: bilo joj je dozvoljeno da svoju zatvorsku ćeliju ofarba u ružičasto, a svakodnevno je dobijala papir i pribor za pisanje kako bi sastavljala molbe za pomilovanje.

Ljudi su se pitali: ako se o pitanju izvršenja kazne odlučuje tako dugo, da li to znači da u tom slučaju postoje pravne rupe? Ipak, sud na Floridi potvrdio je presudu. Štaviše, tokom njenog boravka u zatvoru, otkriveno je još slučajeva ubistava i prevara.

Hronike kriminala uvrstile su ime Džudijas Buenoano na listu najsvirepijih ubica čija dela lede krv u žilama. Priča o „Crnoj udovici” i danas se proučava na studijama kriminologije i forenzičke psihijatrije. Na kraju krajeva, slučaj ove zločinke i dalje ostavlja mnoga neodgovorena pitanja, a psiholozi smatraju da njena potreba za ubijanjem potiče iz detinjstva.

Džudi je rođena u Teksasu, dve godine pre kraja Drugog svetskog rata. U to vreme, njena majka je polako umirala od uznapredovale tuberkuloze. Ponekad bi devojčica, naslonjena na vrata, mogla da čuje majčin kašalj i teško disanje.

Kada je Džudijas imala četiri godine, majka joj je preminula. Njen otac nije krio olakšanje koje je osetio nakon suprugine smrti; poslao je Džudi i brata da živi kod bake, dok je stariju decu smestio u sirotište.

Nekoliko godina kasnije, otac se oženio ženom koja je već imala decu, ali je ipak odveo sina i ćerku od bake. Kakva je to radost bila! Džudi je spakovala svoj mali kofer i s nestrpljenjem čekala da upozna novu majku i njenu decu. Zagrlila je brata i zamišljala kako će njihova budućnost u velikoj porodici biti srećna i radosna. Već prvog dana, devojčica je shvatila da njeni snovi nisu predodređeni da se ostvare.

Maćeha ju je dočekala veoma uzdržano i odmah sastavila spisak kućnih poslova. Svakog dana, ta sićušna i mršava devojčica obavljala je teške poslove, bukvalno preuzimajući na svoja pleća sav kućni teret.

Prema njoj su se ponašali kao prema robinji, a maćeha i otac su ismevali Džudi i tukli je zbog svakog pokušaja pobune. Kada je napunila jedanaest godina, počeli su da je zlostavljaju.

„Ne možete ni da zamislite kroz kakvu je patnju ta devojčica prolazila”, reći će mnogo godina kasnije odrasla Buenoano, stojeći pred sudijom.

Sa 14 godina, kada je ojačala, Džudi je odlučila da uzvrati udarac svojim izopačenim roditeljima. Polila je oca i maćehu vrelim uljem, a napala je i polubraću. Policija ju je odvela. Plakala je i vrištala, pokazujući modrice i opekotine od cigareta, i detaljno opisivala šta su joj radili noću. Ali niko je nije slušao.

Tinejdžerka je provela dva meseca u pritvoru sa odraslim kriminalcima, koji su joj postali bliži od rođennog oca, a na suđenju je odlučno odbila da se vrati kući.

Smeštena je u specijalnu ustanovu za problematične mlade u Albukerkiju, gde je završila školovanje 1959. godine.

Činilo se tada da je pred njom novi život, ispunjen dobrotom i radošću. Džudi se zaposlila kao pomoćnica medicinske sestre i promenila ime u Ana Šulc. Ana-Džudi je 30. marta 1961. postala majka. Identitet detetovog oca ostao je tajna – tajna koju je Buenoano odnela sa sobom u grob.

Nije dugo morala da bude samohrana majka – oficir Ratnog vazduhoplovstva Džejson Gudijer zaljubio se u Džudi. Njihova veza je brzo krunisana brakom. Džejson je bio dobar čovek u svakom pogledu: pomagao je Džudi, usvojio njenog sina i spremao se da postane otac detetu koje je njegova supruga nosila.

Porodica je dobila još sina i ćerku, Džejmsa Mlađeg i Kimberli. Bio je to najsrećniji period u životu ove mlade žene.

Krajem šezdesetih godina, porodica se preselila na Floridu. Džudinog supruga premestili su u bazu Strateške vazduhoplovne komande u Orlandu. Imali su lepu kuću, zgodnog muškarca u uniformi i zdravu decu. Jedna stvar je kvarila njihovu sreću: Džudin najstariji sin imao je zastoj u razvoju, ali porodica je uspevala da se nosi sa tim. Dete je imalo privatne učitelje i podršku roditelja.

Naredna decenija verovatno je bila jedini period kada je Buenoano živela mirnim životom. Godine 1971. sve se promenilo: Džudin suprug se vratio iz Vijetnama, preživevši ratni pakao.

Svi su znali da je to bila čista sreća, budući da se dobra polovina američkih vojnika vraćala osakaćena ili se uopšte nije vraćala.

Vojni pilot se vratio kući svojoj supruzi i troje dece potpuno zdrav. Posvetio se sređivanju doma, darivanju porodice i uživanju u svakom danu provedenom kod kuće. Treba napomenuti da je Džejms svojoj porodici obezbedio veoma udoban život.

Nakon nekog vremena, oficir se iznenada loše osetio. Otišao je kod lekara, ali oni su samo slegali ramenima, nesposobni da shvate šta se sa njim dešava.

Šest meseci kasnije, Džejms je preminuo. Kao uzrok smrti naveden je srčani udar. Nekoliko meseci nakon sahrane, porodična kuća Gudijerovih je do temelja izgorela, zajedno sa malim pomoćnim objektima.

Komšije su govorile da je Džudi bila veoma snažna žena. Na kraju krajeva, toliko toga se sručilo na nju, a ona je ipak izdržala i niko nikada nije video suzu na njenom licu.

U međuvremenu, udovica je izdržala nekoliko dana, a zatim požurila da unovči tri polise osiguranja. Dobila je državnu isplatu, uzimajući u obzir njeno troje dece – 95.000 dolara, uključujući naknade od udruženja veterana. Pored toga, osiguravajuće društvo joj je dugovalo oko 90.000 dolara na ime osiguranja kuće.

Ništa od ovoga nije izazvalo sumnju, pa ni njena brza veza sa novim muškarcem, Bobijem Džoom Morisom. Iako je prošlo tek šest meseci od smrti njenog prvog supruga…

Žena je započela vezu sa novim partnerom, a sina Majkla poslala u hraniteljsku porodicu, uz izričit uslov da mu se obezbedi psihijatar koji bi ga lečio.

Niko nije osudio ni taj postupak; podizanje troje dece bez tuđe pomoći je izuzetno teško, a Džudi je bila dobra osoba. Tu rečenicu su neprestano ponavljali svi u njenom okruženju.

Godine 1977. udovica se sa decom preselila za Bobijem u Kolorado. Međutim, pre nego što je porodica uspela da se skući, Moris se razboleo. Lekari nisu mogli da utvrde uzrok njegove bolesti i neprestano su postavljali različite dijagnoze.

Nedeljama je kategorički odbijao da ode u bolnicu, strahujući da će izgubiti posao. Ipak, na kraju je popustio: nekoliko nedelja provedenih na klinici i postupak čišćenja krvi dali su rezultate. Pacijent je počeo da se oporavlja.

Povratak kući propraćen je velikim slavljem, ali se muškarac već posle nekoliko dana ponovo razboleo. Izgubio je svest usred ručka. Nekoliko lekarskih ekipa pokušavalo je da ga povrati; čas bi dolazio sebi, čas upadao u delirijum, grčevito stežući lekarski mantil. Činilo se kao da pokušava nešto da kaže.

Jedan od lekara je konačno uspeo da razume njegove nerazumljive i zastrašujuće reči. Umirući Bobi govorio je o Džudinom bivšem suprugu, tvrdeći da je on preminuo na sličan način – ne prirodnom smrću, već da ga je ubila supruga. Lekar je preneo te reči policiji, ali nije bilo dokaza koji bi potkrepili optužbe čoveka u delirijumu.

Nekoliko dana kasnije, Bobi Džo Moris je preminuo. U izvodu iz matične knjige umrlih kao uzrok smrti naveden je zastoj rada srca izazvan metaboličkom acidozom.

Bobijeva porodica nije mogla da prihvati gubitak voljene osobe i nastavila je da podnosi policijske prijave protiv Džudijas. Ispostavilo se da je on, dok je bio živ, izrazio svoje sumnje jednom od rođaka. Džudijas se pravila da ne razume o čemu je reč, ali je ubrzo zatim primila još jednu značajnu isplatu od države.

Ubrzo potom, Džudijas je promenila prezime u Buenoano, preselila se u drugu saveznu državu i tamo rešila još jedan „problem”: majka je svog najstarijeg sina osudila na smrt.

Dana 30. marta 1980. godine, „Crna udovica” je pozvala Majkla na vožnju kanuom. Džudi je samouvereno upravljala plovilom ka najdubljem delu vode, daleko od radoznalih pogleda. Tu se kanu prevrnuo. Majkl nije imao nikakve šanse da preživi.

I plan je ponovo uspeo. Nekoliko nedelja kasnije, Džudijas je primila 20.000 dolara na ime osiguranja. Tek mnogo godina kasnije stručnjaci su zaključili da je Majklova smrt bila krivica njegove majke.

Čim je došla do novca, žena je odlučila da ga uloži u svoj kozmetički salon u Galf Brizu. Ubica je bila toliko zaokupljena poslom da je nekoliko godina živela mirnim životom, ne oduzevši nikome život. Džudijas je čak uspela da započne vezu sa bogatim biznismenom Džonom Džentrijem. On je postao njen treći suprug.

Njena reputacija žene koja je pretrpela mnoge nedaće takođe joj je išla u prilog — i suprug i ljudi iz okruženja saosećali su sa Džudi i sažaljevali je: izgubiti dva muža i sina nije laka sudbina.

„I nikakva količina novca ili odštete neće biti dovoljna da ublaži tu tugu, jadna, jadna Džudijas!” — odmahivali su glavom susedi.

I na neki način, bili su u pravu. Nikakva odšteta nije mogla dugo da potraje kod „Crne udovice”.

Nakon što je novog supruga obasula ljubavlju i pažnjom, žena ga je ubedila da sklopi polisu životnog osiguranja, a zatim je postala još pažljivija prema njegovim potrebama.

Bio je decembar 1982. godine; sezonski grip je te zime bio posebno opasan, a Džudi se, kao bivša medicinska sestra, prirodno starala o tome da on unosi vitamine. Ali što je duže uzimao lek, to se njegovo stanje pogoršavalo.

„To je samo prehlada”, rekla je žena brižno i povećala dozu vitamina. Dok je Džon polako podlegao dejstvu arsena, njegova voljena supruga je izmenila polisu životnog osiguranja kako bi povećala isplatu na pola miliona dolara.

Sve to vreme, prijatelji Džudijas Buenoano saosećali su sa njom, pa su čak i nagađali da u svoj život privlači bolesne muškarce zbog svog dobrog srca. Niko nije mogao ni da zamisli kakvo se crno srce krilo u grudima te udovice.

Iznenađujuće, Džon se oporavio, a 1983. godine Džudijas je svom „mužu koji je i dalje umirao” rekla da je trudna i poslala ga u supermarket.

Oduševljeni muškarac se odvezao do prodavnice da kupi slatkiše i šampanjac kako bi proslavio dugo iščekivanu prinovu, ali tamo nikada nije stigao. Njegov automobil je eksplodirao na auto-putu, a Džon je, kao čudom, ponovo preživeo.

Opečen i osakaćen, dok je ležao u bolničkom krevetu, prvi put je počeo da shvata da tu nešto nije u redu.

Tokom tromesečnog lečenja, Džon je provodio vreme sa policijom i prestao da dozvoljava supruzi da ga posećuje. Leta 1983. godine, Džudi se prvi put pojavila u policijskim izveštajima o krivičnim delima.

Pojavili su se zanimljivi dokazi o prevari sa osiguranjem, a podaci iz Džudijine biografije otkrili su da je lagala apsolutno o svemu. Ne samo da su joj diplome i dokumenti bili falsifikovani, već je čak i test za trudnoću bio lažan.

Džentri je zaplakao kada je saznao da je njegova supruga još 1975. godine bila podvrgnuta hirurškoj sterilizaciji. Policija je takođe pronašla karte za najskuplje krstarenje za Džudijas i njunu decu. Džonove karte među njima nije bilo…

Forenzička laboratorija je pronašla arsen u krvi tog čoveka; verovatno je da, da je Džudi nastavila da posećuje supruga u bolnici i donosi mu hranu koju je sama spremala, on ne bi preživeo.

Ubrzo su u pomoć pozvani policajci iz drugih saveznih država u kojima je ova žena nekada živela. Telo sina Džudijas Buenoano je ekshumirano radi analize, čime su potvrđene najšokantnije sumnje. I taj mladić je bio otrovan arsenom.

Jedan zločin vodio je ka drugom – policajci su na raspolaganju imali desetine veštačenja i stručnih izveštaja. Postalo je jasno da tu nesrećnu ženu nije progonio zli duh, već da je ona sama bila svoja sudbina.

Džudijas je uhapšena, a u njenoj kući pronađena je čitava oprema: arsen, eksploziv i žice. Istražitelji i sudije proveli su dve godine baveći se slučajem „Crne udovice”, a 1984. godine Buenoano je osuđena za pokušaj ubistva Džentrija i ubistvo Majkla. Godine 1985. izrečena joj je kazna i za smrt Džejmsa Gudijera.

Za prva dva dela dobila je 12 godina zatvora, a za poslednje – doživotnu robiju; smrt Gudijera dovela je do izricanja smrtne kazne. Ovde nećemo pominjati optužbe za prevaru sa osiguranjem i podmetanje požara.

Dana 30. marta 1998. godine, Džudijas Buenoano je krenula na svoj poslednji put: od ćelije do električne stolice, gde se njen život okončao.

Vredi napomenuti da je tog istog dana, mnogo godina ranije, rodila svoje prvo dete, Majkla, kome je lično oduzela život.

 Stil / Woman