Kad nekoga volite, želite da mu poklanjate svu svoju pažnju. Nastojite da odvojite što više vremena možete, da biste sa tom osobom proveli što ispunjenije trenutke, a kad niste sa njom, razmišljate o njoj, brinete i želite joj sve najbolje.
Želite da joj budete na raspolaganju, želite da zna da može računati na vas u svakom trenutku, da ćete je uvek saslušati, razumeti, utešiti. Želite da joj pokažete da vam nikada nije dosadna i da vas ne opterećuje, da je uverite da ćete je uvek voleti. Želite da rešavate njene probleme, da joj pomognete i slavite njene pomake i uspehe – čiji ste vi deo.
A onda se nešto dogodi i vi više niste zajedno, osoba kojoj ste posvetili toliko pažnje i vremena, jednostavno više nije tu, ne traži vašu podršku i pomoć, ne treba joj vaša ljubav, od koje se izgleda zamorila.
Pitate se kako ste došli dotle, kako ste se toliko posvetili i vezali za pogrešnu osobu. Ili je nešto kod vas pogrešno, u načinu na koji iskazujete svoju ljubav i privrženost.
Verovali ste da je cena ljubavi to da više dajete, da više slušate nego što govorite i da ostanete nedorečeni i govorili ste sebi da ste srećni što uopšte imate priliku da nekome budete podrška i da nekoga volite i brinete o njemu. Valjda to dugujete onima koje volite – svoje vreme i pažnju. Svoju dušu.
Ali, to nekako nije u redu. Nije istina. Jedino što dugujete i to sebi i nikome drugom, jeste poštenje i istina. Istina je da vaša ljubav ne može živeti od vazduha, jer ljubav je ono što ljubav čini. I da ne možete neprestano biti vi ona osoba koja čini, koja daje, dok druga strana jedino prima. I ne uzvraća. Ili uzvraća nedovoljno i neadekvatno. Nikome ne dugujete pažnju i vreme, ako to znači da ništa ne dobijate zauzvrat.
Dužni ste da sačuvate svoju dušu, da joj date prostora da se proširi i iskaže, da rastete i razvijate se. Da dobijete vetar u leđa, a ne samo da duvate u nečija jedra. Ako svoju dušu koristite tako što je izlivate na nekog ko samo uzima, a ništa ne pruža, ostaćete bez duše.
