Sara uđe i sve nade joj potonuše kad je pogledala oko sebe. Kuhinja kao da nije menjana od početka prošlog veka. Dotrajali kredenci za sudove uza zid i običan, pravougaoni drveni sto u sredini. Ćelom duzinom scvernog zida videle su se mrlje od vlage. Sto se tiče elekttičnih aparata za pripremanje hrane, tu je bio samo jedan zarđali stari šporet u uglu. Ona se namršti. – Pitam se kako je Alfred uopšte sebi pripremao hranu.
– Mislim da je uglavnom koristio mikrotalasnu pećnicu da zagreje obrok – reče Ben – ili je dolazio kod mene da podelimo ono što ja imam. Sara se osmehnu. – Zvuči kao da ste mu stvarno bili dobar sused.
Ben nemarno slegnu ramenima. – Radio sam šta sam mogao. – On pogleda unaokolo. – Hajde da vam pokažem ostatak kuće. To neće trajati dugo jer su u prizemlju samo kuhinja i dnevna soba, a gore pod kosim krovom su dve spavaće sobe i kupatilo. I sve je to otprilike u istom stanju kao i ovo što vidite ovde.
Zvučao je kao da misli da je dalji obilazak gubljenje vremena i Sara ga krišom pogleda ispod oka. Zašto je tako siguran da ona ne želi da stanuje ovde?
– Da li se vi to nadate da ćete me ubediti da ne unajmim ovu kućicu? -upita ga pomalo podsmešljivo.
On otvori vrata dnevne sobe. – Mislim da će to sama kuća uraditi umesto mene – reče on i samo je okr-znu pogledom. – Pored toga, tanki ste kao pritka i ne izgledate dovoljno čvrsti da biste mogli da se izborite sa svim poslom koji ovde treba obaviti da bi se moglo kako-tako normalno živeti.
