Išla sam na sastanak sa tipom koji je znao da sam vegan. Ipak je izabrao stejkhaus, rekavši da imaju „opcije za svakoga“. Pokušala sam da budem opuštena u vezi s tim i naručila salatu od 9 dolara, pošto je to bukvalno bilo jedino što sam mogla da jedem. On je naručio ribeye od 75 dolara, rep jastoga i predjelo koje nisam ni mogla da probam.
Razgovor nam je bio sasvim prijatan i nisam mnogo razmišljala o situaciji sa hranom sve dok nije stigao račun od 110 dolara. Pogledao ga je, pa pogledao mene sa podsmehom i rekao: „Delimo ovo, jel’ tako?“ Srce mi je potonulo. Potrošila sam 9 dolara, a on je hteo da platim 55 za hranu koju nisam ni mogla da jedem.
Izvinila sam se i otišla do toaleta, a tamo sam našla našeg konobara. Platila sam svoju salatu posebno — 12 dolara sa taksom i bakšišem — i uzela račun. Kada sam se vratila za sto, stavila sam račun ispred njega i mirno rekla: „Već sam platila ono što sam naručila.“ Zatim sam izašla, dok je njegovo lice postajalo jarko crveno.
Od tada mi neprestano šalje poruke, naziva me sitničavom i kaže da sam ga osramotila u javnosti. Neki naši zajednički prijatelji misle da sam preterala i da sam trebalo da podelim račun da bih izbegla dramu. Ali ja ne mislim da je nerazumno platiti samo ono što sam jela, posebno kada je on namerno izabrao restoran u kojem praktično nisam imala opcije. Da li je bilo pogrešno što sam otišla? Kako da se nosim s ovim i kako da izbegnem da mi se ovako nešto ponovo desi?
S poštovanjem,
Claire
