**„Moj muž i ja smo u braku već 30 godina. Pre pet godina, počela sam da stavljam novac sa strane, pomalo. Sitniš od kupovine, otkazano veče sa drugaricama… U početku to nije bilo za ništa veliko — samo neka vrsta rezerve. ’Fond za mene’.
Nisam to radila zato što mu nisam verovala. Volim ga duboko. Ali znala sam da on nije tip koji štedi. Previše je darežljiv, naročito kad je njegova porodica u pitanju. Kad god bi ga braća i sestre pozvali, on bi našao način da im pomogne.
U početku sam to cenila, ali vremenom me je počelo trošiti. Njegova porodica je bila na prvom mestu, a ja sam počela da imam osećaj kao da se naša sopstvena budućnost gubi usput. Zato sam prestala da mu govorim o novcu koji sam krišom štedela. Nisam lagala — samo nisam spominjala.
Prošle godine, njegova majka se teško razbolela. Bilo je to strašno. Bila joj je potrebna terapija, stalna nega, prevoženje do bolnice. Pomagala sam koliko sam mogla — kuvala, posećivala je, ostajala preko noći kad medicinske sestre nisu mogle da dođu. A onda je došao razgovor o novcu.
Jedne večeri, posle još jednog napornog dana u bolnici, moj muž, iscrpljen, upitao je: ’Imaš li neku ušteđevinu? Treba za moju mamu.’
Pogledala sam ga, pokušavajući da se ne raspadnem. ’Nemam,’ rekla sam, iako to nije bila potpuna istina. Klimnuo je glavom, lice mu je bilo umorno, ali nije insistirao. Ipak, znala sam da se muči.
Nije da me nije bilo briga, ali već godinama sam osećala teret finansijskog pritiska. Zašto je sve uvek bilo na nama? Njegova majka ima još četvoro dece — zar nije pošteno da se i oni uključe?
Kasnije te nedelje, odlučila sam da obavimo težak razgovor. ’Imam 1500 dolara koje mogu dati tvojoj mami,’ rekla sam mirno. ’Ali za ostatak… Mislim da treba da pitaš svoju braću i sestre da pomognu.’
’Štedim,’ nastavila sam, ’ali i odvajam novac za ovakve situacije. Samo… ne možemo uvek sve nositi na svojim leđima. Vreme je da i drugi preuzmu deo tereta.’
Njegovo ćutanje je bilo glasnije od svega, a tenzija među nama je rasla. Posle toga nismo mnogo razgovarali.
Šest meseci kasnije, nakon što mu je majka preminula, rekla sam: ’Mislim da želim da odem na putovanje u Grčku. Pravi odmor. Prvi posle više od deset godina.’
Pogledao me je, glas mu je bio miran, ali je bolela: ’Znači, ipak smo imali novac.’
Zanemela sam. Htela sam da kažem: ’To je bio moj novac, ne naš.’ Ali ostala sam tiha, ne znajući kako da objasnim. Samo je otišao, lice mu je bilo hladno dok je izlazio.
Te noći probudila sam se zbog neke buke. Moj muž je stajao u hodniku, držeći parče papira. Lice mu je bilo tužno. ’Šta je to?’ pitala sam.
’Tvoj račun,’ uzdahnuo je, pružajući mi papir. ’Našao sam ga u tvom džepu dok sam slagao veš.’ Pogledala sam račun — bio je iz fancy restorana, sa večeri s drugaricama, pre nekih osam meseci.
Razumela sam zašto je povređen. Dok se on gušio u brigama kako da plati negu za svoju majku, ja sam izlazila i trošila novac za koji nije znao da postoji. Njemu je to verovatno delovalo kao da me nije briga — kao da sam izabrala zabavu umesto njegove porodice.
Od tada je distanciran. Možda ljut. I razumem zašto. Ali znam i ovo — njegova majka je imala još četvoro dece. Nisam osećala da sve mora biti na meni.
I prvi put, nisam stavila sebe na poslednje mesto. Ali sada se pitam — da li sam donela pravu odluku?“**
