Odrastala u bordelu gde su je odgajale prostitutke: Završila sa 2 decenije mlađim, a crkva zabranila njen pokop

Edit Đovana Gasion, poznata kao la Môme Piaf ili Mali vrabac, rođena je 19. decembra 1915. godine u Parizu. Njeno detinjstvo i odrastanje obeležili su siromaštvo, porodične traume i težak život u svetu uličnih pevača i cirkuskih akrobata, što je oblikovalo njen jedinstveni umetnički izraz i scensku autentičnost.

Sa samo sedam godina priključila se cirkuskoj trupi svog oca. Nastupali su po ulicama i trgovima, izlažući mladog vrabca teškom svetu odraslih, naučivši je preživljavanju i snalaženju u životu. Taj period, iako težak, uveo ju je u svet umetnosti i stvorio temelje za njenu jedinstvenu scensku energiju.

Već sa petnaest godina Edit se odvojila od oca i počela da radi samostalno, nastavljajući da peva na ulici. U februaru 1933. godine, sa samo sedamnaest godina, rodila je ćerku Marsel, koju je stalno nosila sa sobom. Nažalost, kada je otac deteta, Luj Dipon, saznao za bebu, odveo ju je kod svoje majke, gde je preminula sa samo dve godine. Edit je ceo život nosila tugu zbog ovog gubitka, koji je postao večna tema njenih pesama i emocionalne interpretacije na sceni.

Poznanici su je opisivali kao usamljenu i nepredvidivu osobu, kojoj su raspoloženja naglo menjala, od manične radosti do duboke tuge. Njeni brat i prijatelji isticali su: „Kada je pevala, bila je druga ličnost – isto toliko tragična koliko je prva bila komična.” Na sceni je postajala glas sve ljudske mizerije, a u privatnom životu tragala je za pravom ljubavlju, često menjajući partnere i ulazeći u veze sa muškarcima koje je oblikovala i u muzičke zvezde, uključujući Šarla Aznavura.

Karijerni preokret dogodio se 1935. godine, kada je upoznala Luja Leplea, vlasnika noćnog kluba Le Gerny’s, koji joj je ponudio angažman. Zbog male građe (147 cm), Leple joj je nadenuo ime la Môme Piaf – Mali vrabac. Do Lepleove smrti 1936. godine, Edit je redovno nastupala u klubu. Posetioci su primećivali njenu prirodnost, ali i nesnalaženje na sceni: nosila je jeftine džempere, nije znala kako da se pokloni ili gestikulira i smetalo joj je svetlo reflektora. Uprkos tome, njena autentičnost osvojila je publiku.

Edit je kasnije govorila: „Ljudi koji su dolazili u kabare, da zaborave svoje probleme, verovatno su nezadovoljni što su videli mladu devojku poput mene, koja nikada nije imala dovoljno hrane i umirala je od siromaštva. Svojom neuglednom odećom i licem poput duha bila sam izvan otmene postavke.”

Edit je gradila repertoar u žanru la chanson réaliste, nastalom krajem 19. veka, koji je prikazivao život pariske radničke klase i marginalizovanih ljudi. Pesme su bile melanholične, često autobiografske, opisivale su usamljenost, neuzvraćenu ljubav i zavisnost žena od muškaraca, a Pariz u njima bio je grad predgrađa i siromaštva, ne turistička prestonica. Njen glas, vibrato i intenzitet pevanja prenosili su lične tragedije i bol, „kidajući srca publike”.

Nakon Lepleove smrti, ključnu ulogu u životu Edit imao je Rejmon Aso, njen menadžer i ljubavnik, koji je oblikovao njen scenski nastup, dikciju, manire i estetiku, uključujući malu crnu haljinu koja je postala njen zaštitni znak. Aso joj je omogućio nastupe u prestižnim dvoranama poput ABC dvorane, čime je izgradila reputaciju izuzetne izvođačice.

Muziku za njene pesme komponovale su Margerit Mono i Šarl Dumo, stvarajući repertoar koji je kombinovao njenu životnu priču sa tradicionalnim melodrama i socijalnom kritikom. Pesme su često pratile njenu prošlost: siromaštvo, ulični život i lične gubitke.

Po završetku Drugog svetskog rata, Edit je snimila La Vie en rose (1946), postavši simbol francuske šansone. Nastupala je u Théâtre de Chaillot sa orkestrom od pedeset izvođača, a kasnije i u Karnegi Holu u Americi, čime je postala međunarodna zvezda.

Međutim, uspeh je dolazio uz velike žrtve. Postala je zavisnica od morfijuma, tableta za spavanje i alkohola. Zdravstveno stanje joj se pogoršalo nakon tri saobraćajne nesreće u manje od godinu dana. Lične tragedije, uključujući smrt ljubavi njenog života, Marsela Serdana, dodatno su oblikovale tugu u njenim pesmama i nastupima.

Poslednji nastup održala je u martu 1963. godine, a poslednju pesmu, L’Homme de Berlin, snimila u aprilu iste godine. Edit Pjaf preminula je 10. oktobra 1963. godine, obučena u crnu haljinu, sa ružom i orhidejom u rukama. Njena sahrana potpuno je zaustavila saobraćaj u Parizu, što potvrđuje njen status ikone francuske muzike.

Njena karijera, prepuna ličnih tragedija i emotivne dubine, ostavila je neizbrisiv trag u muzici i kulturi, a glas Edit Pjaf ostaje večni simbol borbe, tuge i umetničkog genija.