Kada je Odri Hepbern imala samo šest godina, njen otac, Džozef Viktor Entoni Raston, napustio je njihovu porodicu bez poruke ili objašnjenja. Dan kada je otišao postao je ožiljak koji je obeležio njeno srce. Do kraja života, govorila je o tom trenutku sa proganjajućom jasnoćom. „To je bio najtraumatičniji događaj u mom životu“, poverila se u jednom intervjuu godinama kasnije. Te reči nisu došle iz besa, već iz doživotnog bola koji nikada nije zaista zacelio.
Rođena 4. maja 1929. godine u Briselu, Odri je odrasla sa aristokratskim engleskim ocem i holandskom baronesom majkom. Iako je njihov život nekada nosio atmosferu privilegija, raspad porodice bacio je Odri u emocionalnu prazninu. Trauma napuštanja se pogoršala tokom ratnih godina u Holandiji. Tokom jedne posebno hladne zime, kasnije je otkrila da je često zamišljala svog oca kako prolazi kroz vrata da oseti toplinu.
Odri je odrasla sa aristokratskim engleskim ocem i holandskom baronesom majkom Foto: Printscreen
Odrina potraga za smirenjem trajala je decenijama. Početkom 1960-ih, tiho je zatražila pomoć Međunarodnog crvenog krsta da ga pronađe. Njihov ponovni susret dogodio se u Irskoj, kratko i tiho. Nije dovela novinare ni kamere. Bez pompe. Samo privatni, nespretni pokušaj ponovnog povezivanja. Jedna asistentkinja koja ju je pratila se prisetila: „Izgledala je istovremeno prestravljeno i puno nade u avionu. Kao dete koje se moli da se nešto popravi.“
Džozef Raston se ponovo oženio i smestio u skroman život daleko od slave koja je obavila njegovu ćerku. Njihov susret nije bio emotivan. Nije bilo zagrljaja ni priznanja. Ali Odri je sedela sa njim na čaju i ponudila mu ono što nikada nije mogla da pronađe u njemu, nežnost. Pre nego što je otišla, predala mu je ček i tiho rekla: „Ako ti nešto treba, ne oklevaj.“ Nastavila je da mu šalje finansijsku podršku do kraja života, nikada ništa ne tražeći zauzvrat.
Kada je imala 6 godina otac je napustio i to nikada nije prebolela Foto: Printscreen
Nikada nije javno govorila o tom susretu detaljno. Ali njen sin, Šon Hepbern Ferer, kasnije je otkrio nešto duboko inspirativno u svojim memoarima „Odri Hepbern, elegantni duh“. Napisao je: „Nikada nije prestala da čezne za njegovim odobrenjem, čak ni nakon decenija ćutanja. Njeno srce je ostalo srce devojčice koja čeka da joj se otac vrati kući.“
Kada je Džozef umro 1980. godine, Odri je snimala film „Svi su se smejali“ u Njujorku. Pismo je stiglo tokom produkcije. Pročitala ga je u sebi, presavila ga i izvinila se sa seta. Reditelj je kasnije rekao: „Nije plakala pred nama. Osmehnula se, klimnula glavom, a zatim tiho nestala u svojoj prikolici satima.“ Te noći je razgovarala sa Šonom telefonom. „Nadam se da je pronašao mir“, rekla je. „Pokušala sam da budem tu na jedini način koji sam znala.“
Njena tuga nije bila teatralna. Bila je uzdržana, gotovo stidljiva. Ali u nedeljama nakon toga, nosila je staru crno-belu fotografiju svog oca uvučenu u torbu. Tokom jedne večere sa prijateljima, izvadila je sliku i tiho šapnula: „Nekada je imao tako ljubazne oči. Pre svega.“
Često je govorila: „Nikada ne smemo dozvoliti da se dete oseća nevoljeno. Nikada. Ni na trenutak.“ Foto: Profimedia
Jedno od najznačajnijih sećanja došlo je od njenog dugogodišnjeg prijatelja Ibera de Živanšija. Setio se kako je video Odri tokom jedne mirne večeri u Parizu, kako gleda kroz prozor sa tom fotografijom u ruci. „Nije plakala“, rekao je. „Sećala se. I u tom pogledu je bilo nečeg duboko detinjastog. Kao na trenutak, još uvek se nadala da će pokucati na vrata.“
U njenom humanitarnom radu, posebno tokom njenog ambasadorstva u UNICEF-u, mnogi su verovali da njena empatija potiče iz ratnih borbi. Ali oni koji su joj bili najbliži znali su da je ukorenjena i u napuštanju. Često je govorila Šonu: „Nikada ne smemo dozvoliti da se dete oseća nevoljeno. Nikada. Ni na trenutak.“
Odnos Odri Hepbern sa njenim ocem nije bio definisan pomirenjem. Bio je oblikovan odsustvom, omekšan saosećanjem i urezan u čežnju. Njen oproštaj nije zahtevao izvinjenje. Jednostavno je dolazio iz ljubavi koja nikada nije imala mesto da sleti.
Tiha tuga koju je nosila naučila ju je kako da voli svet glasnije.
