Ja sam Emili. Pokušavam da zatrudnim još od svoje dvadesete godine. Sada imam 35, a još uvek nemam dete. Neplodnost mi je slomila dušu. Svaka neuspešna trudnoća, svaki bolan test, ostavili su ožiljke koje niko nije video.
Moj muž i ja smo konačno odlučili da je surogat majka naša jedina šansa. Žrtvovali smo sve. I mislim bukvalno sve. Bez odmora, bez nove odeće, bez izlazaka. Prodala sam svoj auto. On je radio prekovremeno.
Živeli smo kao monasi da bismo uštedeli svaki cent. I sada, posle godina pakla, konačno imamo skoro dovoljno novca i na korak smo do toga da ostvarimo svoj san o surogat majčinstvu.
Onda me je pozvala moja sestra Sara, plačući nekontrolisano. Njenoj šestomesečnoj ćerki Elzi dijagnostikovana je bolest opasna po život. Lečenje košta skoro sav novac koji smo mi uštedeli. Sara me je molila da pomognem.
Rekla sam joj direktno: „Ne mogu da ti dam taj novac. Ti imaš bebu. Ja nemam ništa. Ovo je moja jedina šansa. Neću da se odreknem svog sna.“
Poludela je. Vrištala je na mene. Nazvala me hladnom, sebičnom i rekla da biram hipotetično dete umesto pravog, živog deteta koje možda umire.
Moji roditelji su se okrenuli protiv mene. Kažu da sam čudovište. Cela porodica me pritiska da dam novac. Ali da budem jasna: ne dugujem svojoj sestri ništa.
Volim svoju sestričinu, ali ceo moj život sam gurana u stranu jer nemam decu. Niko me nije pitao kako mi je bilo posle pobačaja, neuspešnih IVF pokušaja, ili beskrajnog bola. A sada, kada napokon imam nadu — ja sam odjednom negativac?
Ako dam taj novac, gubim svoju poslednju šansu da postanem majka. Imam 35 godina. Moj plodni period se brzo završava. Moj san mi klizi iz ruku — i to sve zbog porodice koja misli da treba da žrtvujem ceo svoj život zbog njihove krize.
Zato sam rastrzana — da li sam zaista sebično čudovište? Ili neko ipak razume kako je to biti izbrisan godinama, da bi onda od tebe očekivali da sve ostaviš čim njima zatrebaš?
izvor: brightside.me
