Dok je čekala pomislila je na trud koji je toga jutra uložila u svoj izgled i samoj sebi se nasmejala. Da je bar pošla u svojoj uobičajenoj garderobi… Jer, sada više nije imala želju ni da upozna, a kamoli da šarmira tog nadobudnog čoveka. Elegantano, uzano svetlobež odelo, dekoltovana tamnocrvcma bluza koja je više isticala boju njene kose, visoke potpetice i malena “guči tašna” od kože u istoj nijansi… U najkraćem – to je bila ona. Izgledala je zaista zanosno, ali u ovom trenutku joj je to bilo potpuno svejedno.
Uzdahnula je, sada već jako iznervirana. Trenutak kasnije, sa svoje leve strane je primetila muškarca koji je idealno odgovarao Larisinom opisu, ali je bio mnogo mlađi. Upravo je izašao iz novog, metalik ”mercedesa” i pogledao na sat. Zatim se naslonio na automobil, nonšalantno stavio ruku u džep svetlih, elegantnih pantalona.
Melani ga je odmerila sa interesovanjem i divljenjem. Izuzetno visok, snažan, širokih ramena i veoma zgodan. Tamna, gusta i nešto duža kosa, sportsko – elegantni sako i teget rolka. Nema šta, zaključila je iskreno, neznanac je delovao izuzetno prefinjeno i elegantno.
Čekanje se nastavilo, a nestrpljenje koje je osećala raslo. Interesantno, zaključila je ponovo ga osmotrivši ispod oka, i on stalno gleda na sat i osvrće se. Dakle, čeka nekoga isto kao i ona.
Osvrnula se kritikujući samu sebe što zuri u nepoznatog i zgodnog muškarca umesto da pažljivo osmatra okolo iščekujući dosadnog i sredovečnog profesora. Istina, zgodni neznanac izgleda kao čovek njenih snova, ali sada nije bilo vreme da misli o tome.
