Šala

Emili Glen je izašla iz lifta na četrnaestom spratu ogromne zgrade u centru Ćikaga i nasmešila se. Kad bi je sad videle njene kolege s posla! Inače, njen posao bio je tako monoton i dosadan da će ovo biti pravo uživanje, a ne usluga drugarici.
Privila je uz sebe žuti kišni mantil i zveket narukvica na njenoj ruci privukao je pažnju poslovnih ljudi koji su izašli s njom na istom spratu. Šta bi ti ljudi učinili da znaju šta ima ispod tog mantila?
Pošla je niz dugački hodnik i potražila kancelariju broj hiljadu četiri stotine i jedanaest. Tamo je trebalo da isporuči posebnu poruku. Obično bi to radila Amanda, ali pošto se razbolela, njena prijateljica Marla zamolila je da joj učini uslugu. Radilo se, u stvari, o šali koju je zamislio Marlin momak, a ona je imala savršeno telo za tako nešto …
Emili je bila vitka, visoka i lepo građena. Imala je dugu, crnu kosu koja joj je padala preko ramena. Plave oči, uokvirene dugim crnim trepavicama, bile su pravi ukras na njenom bledom licu. Mada je imala dvadeset i osam godina, još uvek je izgledala kao tinejdžerka.
Pokucala je na vrata određene kancelarije i pošto se nikakav odgovor nije čuo, jednostavno ušla. Možda je sekretarica izašla na ručak…

Nasmešila se i pošla prema vratima. Iako još nikada nije radila ništa slično, ovo je shvatila kao izazov i dobru šalu.
Unutra je očito tekao poslovni sastanak. Visok i vrlo krupan muškarac bio je nagnut nad velikim stolom i, pokazujući nešto na papiru pred sobom, govorio tihim ali ubedljivim glasom. Još dva čoveka bila su za stolom i pažljivo slušala svaku izgovorenu reč.
Emili nije očekivala da vidi tako krupnog i autoritativnog muškarca. Ipak, Vilijem Karson odgovarao je opisu koji je dobila od Marlinog momka. Bio je uzdržan, hladan i ništa na njemu nije moglo privući jednu ženu”. Da, mogla bi ga uočiti u gomili ljudi. Nimalo nije privlačan, razmišljala je. Vrlo krupan, crne kose i očiju i, verovatno, prilično zašao u godine.
— Izvolite — rekao je hladno i pogledao je.
— Imam poruku za vas, gospodine — rekla je uz osmeh. Onda je jednostavno dozvolila da kišni mantil padne na pod.
Dva čoveka za stolom pogledala su je znatiželjno i odobravanje se očitavalo u njihovim pogledima. Međutim, krupni muškarac se samo ispravio, dok mu se ljutit izraz pojavio na licu.
Ne obazirući se na to, Emili je nežnim glasom zape val a jednostavnu melodiju i u svom kostimu barske pevačice počela da se približava strogom čoveku pred sobom. Iako je izgledalo da će je sledećeg časa izbaciti kroz prozor, Emili mu je prilazila sve bliže. Možda je tako bolje, pomislila je i ljupko se nasmešila.
— Srećan rođendan, dušo! — rekla je, prišavši mu sasvim blizu, pridigla se na vrhove prstiju i poljubila ga. Osetila je da su mu usne sasvim hladne, a oči sve neprijatnije. Bio je tako užasno hladan … Onda je osetila njegove ruke na svom struku i našla se na zemlji. Ipak, taj dodir trajao je samo onoliko koliko je to bilo neophodno. Da li mu je smetala njena topla, meka koža?
— Kakva je ovo neukusna šala? — upitao je hladno.
— Samo čestitka za vaš rođendan — odgovorila je, pokušavajući da sakrije svoja prava osećanja. Većina ljudi je vrlo dobroćudno reagovala na ovakve šale, ali Vilijem Karson očito nije jedan od njih. Jadni Marlin momak, pomislila je Emili. No, šta ona tu može?
— Od koga? — upitao je s nevericom.
— Od vašeg kolege Endrua Dedhama.

Uloguj se da bi vidio ostatak sadržaja.Molimo . Nisi član? Pridruži Se

Komentariši

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.