Razuzdana devojka

Vajat se činilo da već satima vozi. Obično je uživala u dugim vožnjama, u onom posebnom osećanju slobode i samostalnosti koje svako putovanje pruža, ali ove planine svuda oko nje kao da su zaustavile vreme. Tako su joj brzo prošla ova dva dana u Montrealu. Išla je da poseti Monik Almont, svoju cimerku iz studentskih dana. Studirale su zajedno u Los Anđelosu, i mada se dugo nisu videle još uvek su bile veoma bliske. Da, Vajat se priseti, vreme koje je provodila sa Monik i njenom porodicom uvek joj je brzo prolazilo.
Almontovi su je vrlo nerado pustili da sama vozi kroz prilično pust deo Kvebeka, ali Vajat je u tome uživala, uživala je u takvim izazovima. Oseća da postaje jača i želi to sebi da dokaže. Vajat se nasmeši kad se seti koliko je često išla na ovakva putovanja kad je bila na koledžu i, kasnije na studijama prava. Prava!
Ona se blago namršti razmišljajući o svom tom izgubljenom vremenu. Pitala sa da li da upiše treću godinu. Izgubila je dosta časova dok je bila u bolnici. Da li zaista želi da se vrati na to mučenje? Da li može da izdrži onaj pritisak stalnog rivalstva?
Vajat se prisećala svih onih sati provedenih nad knjigom i ispita od po osam sati posle kojih je bila tako iscrpljena da nije znala gde pre da pojuri: u toalet ili u studentsku kantinu na hladno pivo. Da li još uvek može da se izbori sa pitanjima na koja ima dvadeset tačnih odgovora? Bože, kakvo je to mučenje bilo! Ali i izazov. I ma koliko se tad žalila, i ma koliko joj sad sve to izgledalo mučno, Vajat je duboko u sebi osećala da je sve to i volela. Ona duboko uzdahnu. Da, pokušaće da se vrati, da počne tamo gde je stala, možda već ovog septembra.