Sada je imala dvadeset pet godina i zvanje vrhunskog ekonomiste, sposobnog da prokrči puteve kroz najgušću finansijsku džunglu. Zahvaljujući visokim ocenama sa studija, dobila je posao u čuvenoj kompaniji „Grin“, koja se bavila trgovinom najsavremenijim materijalima iz oblasti hemijske industrije. Već prvog dana je dobila svoju kancelariju, slobodu odlučivanja, lični kompjuter. Visina plate je prevazilazila
njena najsmelija očekivanja.
Kancelarija joj je bila udobna i sa ugrađenim klima uređajima, čiji su prozori gledali na sam centar Toronta. Imala je pomoćnicu Džejn Preskot, sekretaricu direktora finansijskog sektora, kojoj je mogla da se obrati za pomoć bilo koje vrste. Sve je naizgled delovalo savršeno, ipak, Fara je u vazduhu osećala dolazak nevolje.
Potvrdu ispravnosti svog predosećaja, dobila je već petog radnog dana kada je u njenu kancelariju, pravo sa službenog puta, uleteo Rej Alen, direktor finansijskog sektora.
Na sebi je još uvek imao lagani mantil, u ruci je nosio elegantnu aktovku, iscereni osmeh je kvario prirodnu lepotu njegovog lica.
Fara ga je upoznala prilikom preliminarnih razgovora oko izbora kandidata za mesto analitičara. Dobro je upamtila njegovo privlačno tamnoputo lice, kao i stasitu figuru.
Po načinu na koji joj se Rej Alen obratio, postalo joj je više nego jasno da je i on nju dobro upamtio. Prosto ju je proţdirao pogledom, dok ju je zavodničkim glasom pozivao da zajedno ručaju za vreme pauze.
Odbila je poziv, izgovorivši se poslom. U narednih nekoliko dana, odbila je još mnoštvo poziva za kafu, zajedničke obroke, kao i druge prilike, pogodne za bolje upoznavanje.
Udvaranje Reja Alena bilo je nametljivo, ali pritom i veoma bezazleno. Sve dok joj, jednog kasnog popodneva, nije na posredan način saopštio kako će morati da prihvati njegovo udvaranje, ako želi da zadrži posao.
