Slagala sam porodicu da sam verena sa zgodnim momkom

Šta sad da radim? -upitala sam svog cimera Davida dok smo tog petka popodne sedeli za stolom u zajedničkoj kuhinji. – Udaje se moja mlađa sestra, a ja ne želim da na njeno ven-čanje odem kao usamljena paćenica, koja nije u stanju da nađe sebi partnera.
Inače, porodica me je već godinama proganjala pitanjem kada ću se konačno usidriti u stalnoj vezi, jer se za njih po-drazumeva da devojka u godinama treba što pre da se uda i da rodi decu. A, za nevolju, nijedna moja veza nije potrajala dovoljno dugo da se zgrejem i da poželim da ostanem u njoj.
Naravno, u očima svojih roditelja isključivo sam ja bila krivac za to što nijedan muškarac nije bio u stanju da me podnosi na duže staze. Pokušavali su čak da me spoje s Davidom, iako se nas dvoje poznajemo još iz srednjoškolskih dana i nikada među nama nije bilo iskrica. Upravo smo zato odlučili da udružimo sredstva, zapravo stipendije, koje smo oboje dobili kad smo upisali studije, jer smo tako mogli da iznajmimo veči stan, u kojem je svako od nas imao zasebnu sobu, a dnevnu, kuhinju i kupatilo koristili smo oboje.

I nastavili smo da živimo zajedno i po završetku studija, jer smo se u međuvremenu navikli jedno na drugo, odlično smo se razumeli i slagali, pa nije bilo potrebe da bilo šta u tom smislu menjamo. I sve je to David u nekom trenutku rekao mojim roditeljima kad je primetio u kom pravcu idu njihova razmišljanja.
Nastavak na sljedećoj strani…