Moja beba je rođena bez znakova života u 38. nedelji. Dečak. Odmah su ga odveli i nisu mi dozvolili ni da ga jednom držim. Sobala sam u bolnici, dok sam jecala, kada je muž došao i hladno rekao: „Kakvo olakšanje. Sad mogu da te ostavim bez osećaja krivice.“ Nešto u meni se slomilo.
Sutradan, dok sam izlazila iz bolnice, stala je jedna slepa starica. „Nemoj to da odbaciš. Znaćeš da si pogrešila.“ Pritisnula je nešto teško u moju ruku i otišla. Zaledila sam se kada sam videla šta je to: mala roza kapa za bebu. Unutra je bila narukvica sa rubin kristalima. Mislila sam da je greška, da me je pomešala sa nekim drugim. Ali kada sam podigla pogled, nestala je.
Sačuvala sam kapu i narukvicu, čekajući nekoga da se vrati po njih. Niko nikada nije došao. Meseci su prolazili. Sa mužem sam se razvela. Iznajmila sam mali stan, zatrpala se poslom i polako naučila da ponovo dišem. Moj komšija, Sem, bio je ljubazan i strpljiv. Odbijala sam ga više od godinu dana. Na kraju smo otišli na dejt. Kasnije me je poveo u kuću svojih roditelja. Na zidu sam videla portret i srce mi je stalo. Bila je to slepa starica. „To je moja baka,“ rekao je Sem. „Zvala se Rubi.“ Pokazala sam mu kapu i narukvicu. Sem je bio zapanjen. Njegova baka nikada nikome nije rekla šta je tog dana uradila pored bolnice.
Sem i ja smo se venčali. Rodila sam zdravu devojčicu. Nazvali smo je Rubi. I dalje ne znam kako je njegova baka izabrala baš mene tog dana. Ali njena ljubaznost, i taj izbor, bukvalno su mi spasili život.
izvor: brightside.me
