Sin našeg legendarnog glumca Miodraga Petrovića Čkalje preminuo je u 76 godini.Ova vijest potresla je njegove kolege i porodicu.
Srpsku javnost potresla je tužna vest o smrti Čedomira Petrovića, sina legendarnog glumca Miodraga Petrovića Čkalje. Čedomir je preminuo u 76. godini, a o njegovom odlasku prvi je obavestio profesor Stevan Aleksić, koji se na društvenim mrežama oprostio od njega veoma emotivnim rečima. On je istakao da je Čedomir otišao tiho, baš onako kako je i živeo poslednjih godina – daleko od svetlosti reflektora i medijske pažnje koja je godinama pratila njegovu porodicu. Profesor ga je opisao kao čoveka koji je nosio ogromnu težinu poznatog prezimena, ali je u sebi posedovao neiscrpnu snagu duha koja ga je krasila do poslednjeg dana.
Iako je tokom života bio vezan za svet umetnosti i okušao se u glumi i režiji, poslednje dve decenije Čedomir Petrović odlučio je da se povuče iz javnog života. Umesto da nastavi stopama slavnog oca, posvetio se pisanju knjiga i kolumni, kroz koje je iznosio svoja razmišljanja o vremenu u kojem je živeo, umetnosti koja ga je oblikovala i svojoj porodici koja je ostavila neizbrisiv trag u istoriji domaće kulture. Njegova dela bila su svojevrsno svedočanstvo o ljudima i događajima, ali i o njegovom ličnom traganju za mestom u društvu koje mu nije uvek bilo naklonjeno.
Teret slavnog prezimena pratio je i njegovu ćerku, Jovanu Petrović, koja je takođe odlučila da uđe u glumački svet. Ona je više puta otvoreno govorila o teškoćama sa kojima se susretala zbog prezimena koje nosi. Iako je nasledila talenat i ljubav prema sceni, često je nailazila na zatvorena vrata i predrasude. U jednom od svojih poslednjih intervjua, Čedomir je sa tugom, ali i dostojanstvom, govorio o toj borbi. Isticao je da su njih dvoje platili visoku cenu iskrenosti njegovog oca, koji nikada nije znao da prećuti ono što misli. Govorio je kako su zbog toga on i Jovana često ostajali na marginama kulturnog života – bez poziva iz pozorišta i filmske industrije.
- Kada je govorio o svom ocu, Čedomir je to činio sa dubokim poštovanjem i ponosom. Za njega je Čkalja bio čovek naroda, umetnik koji je živeo za publiku i kojem je ljubav običnih ljudi bila važnija od podrške političkih struktura i estradnih krugova. Isticao je da su ljudi njegovog oca voleli iskreno i da ga nikada nisu doživljavali kao nedodirljivu zvezdu, već kao bliskog prijatelja. Međutim, upravo ta neposrednost i hrabrost da svima kaže ono što misli, koštali su Čkalju podrške onih koji su mogli da mu obezbede mirnu starost. Pred kraj života bio je zaboravljen od sistema, ali ne i od naroda. “Bitno je da me ljudi pamte,” često je govorio, a te reči su ostale urezane i u sećanju njegovog sina.
Jovana Petrović, iako glumački nadarena, suočila se sa istim preprekama kao i njen otac. Uspešno je igrala na daskama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ali je borba za ulogu i priznanje bila teža nego što bi iko mogao da pretpostavi. Čedomir je govorio da je u današnjem svetu umetnosti teško izboriti se protiv klanova i novih ljudi na sceni, koje je nazivao “poluglumcima i polutajkunima”. Smatrao je da za Jovanu nema mesta samo zato što nosi prezime Petrović, ali je uprkos svemu bio ponosan na nju i na svog oca.
Svoj poslednji intervju dao je pre dve godine. Tada je otvoreno govorio o osećaju da je njegova porodica skrajnuta iz umetničkog života i o unutrašnjoj borbi da sačuva dostojanstvo u zemlji u kojoj je njegovo prezime nekada bilo simbol poštovanja. Rekao je da ljudi pogrešno veruju da su Petrovići privilegovani, dok je istina potpuno drugačija. Niko ih nije pozivao, niti su imali prilike koje su mnogi drugi lako dobijali. Ipak, zaključio je da ne žali ni za čim – živeo je dostojanstveno i sa čistim obrazom, isto kao i njegov otac.
