Naravno, Oscar Isaac i Jessica Chastain i njihov viralni Red Carpet moment. Svi pišu i pričaju o tome. Vazduh se zapalio. Komentari pljušte. Od „oni su oboje u braku, sram ih bilo“ do „hoću i ja da me neko tako gleda“. Ne mogu da se načudim. Kako je moguće da jedan momenat među glumcima koji poziraju fotografima, predstavljajući filmski bračni par, raspali tolika srca?
Znate ono, lepota je u očima posmatrača? Pa, izgleda da je i sve ostalo u očima posmatrača. Vrlina, greh, gluma, romantika, senzualnost… Sve to ne bi moglo nekoga da dotakne (mada se čini da je penetriralo, a ne dotaklo), da to ne pritiska okidač (ili povlači obarač) u njegovoj glavi.
Da li smo zaista toliko željni romantike, strasti, ljubavi, spontanosti, da li zaista živimo tako banalnim, površnim, neispunjenim životima, da nam je potrebno samo da vidimo varnicu pogleda, poljubac, gest, pa da sve ono što nam nedostaje i za čim čeznemo momentalno plane u požar?
Prvo da se pozabavim suvoparnom brzinskom analizom – oni su glumci. Šta rade glumci pred kamerama i foto aparatima? Glume, poziraju, prikazuju. Čime se služe, kad to rade? Svojim ljudskim alatima – uživljavanjem, iskustvom, emocijama. Kad je neki glumac fantastičan? Kad mu potpuno verujemo, kad doživimo ono što prikazuje. Da li se on tog momenta uživeo u lik, ili je pronašao taj lik u sebi, ili je iskoristio priliku da se prepusti nečemu što je sasvim istinito za njega i u šta uopšte ne mora da se uživljava? Zavisi, a vrlo verovatno talenat generiše sve to – ne može se dobro glumiti samo iz glave. Osim toga i kritičari i glumci koriste izraz „hemija“ kad se glumački par dobro slaže, kad oboje vole da rade jedno sa drugim i kad se iskrena simpatija i divljenje koje međusobno osećaju reflektuje na njihovu igru. A i neki su se tako smuvali.
