Šta se zaista dešavalo u haremu Sultana Sulejmana: Kad je serija izašla Turci su podivljali, tražili da se zabrani snimanje, a onda se umešao Erdogan

U seriji “Sulejman Veličanstveni”, sultanija Mahidevran je predstavljena od prvog kadra kao Haseki — glavna i gotovo jedina žena padišaha, majka naslednika i gospodarica situacije. Ova titula je impozantna i teška, odmah definiše njena prava i stavlja drsku robinju Aleksandru na njeno mesto. Jedini problem je što u pravom 16. veku Mahidevran nikada nije nosila ovu titulu. Štaviše, nije mogla ni da je nosi, jer u vreme njenog dolaska na dvor, takva titula jednostavno nije postojala. Scenaristi, želeći da prodube sukob od samog početka, počinili su ne samo istorijsku netačnost već i fundamentalnu zamenu koncepata, lišavajući Hurem njenog najvažnijeg i jedinstvenog dostignuća.

Mahidevran, uprkos svom plemenitom čerkeskom poreklu, uživala je sasvim drugačiji status u haremu. Njen status je bio određen titulom „baš kadin“ – „glavna ljubavnica“, što je značilo najstarija od žena ili konkubina koje su sultanu rodile sina. To je bio počasni, ali potpuno tradicionalan status. Bila je prva među jednakima, ali ne i jedinstvena. U osmanskoj istoriji bilo je desetina takvih „glavnih ljubavnica“. Hurem, postavši Haseki, slomila je ovaj sistem. Ona nije postala samo „jedna od“ – bila je jedina. Uvođenjem ove titule, Sulejman je izgleda govorio svetu: „Sve ostale su samo žene, ali ova je moja Haseki.“

Dodeljivanjem ove titule Mahidevran u seriji, tvorci nisu samo pogrešno predstavili istinu. Oni su devalvirali Huremin najveći proboj, njeno revolucionarno dostignuće. Čitava njena borba u stvarnom životu bila je usmerena na transformaciju od bezimene robinje ne samo u voljenu ženu, već u zvaničnu, priznatu i moćnu figuru. Titula Haseki bila je kulminacija ove borbe. Međutim, u seriji nam je pokazano da je stigla sa svim spremnim, u sistem gde je ovaj status već postojao, i da je samo trebalo da ga otme od svoje rivalke. Ovo potpuno pomera naglasak i umanjuje značaj prave Huremine ličnosti.

SERIJU SULEJMAN VELIČANSTVENI PRATITE NA KURIR TELEVIZIJI, SVAKOG RADNOG DANA U 20:50H

U stvarnosti, njeno rivalstvo sa Mahidevran nije bila borba za titulu, već za pažnju jednog muškarca. I u ovoj borbi, Hurem je pobedila tako ubedljivo da je Sulejman morao da izmisli novi jezik i nove titule kako bi opisao njeno mesto u njegovom životu. Nije jednostavno zamenio jednu favoritkinju za drugu. Promenio je pravila igre koja su postojala vekovima. I učinio je to za jednu ženu. Serija je, međutim, u korist holivudske drame, svela ovu složenu političku i ličnu revoluciju na banalnu prepirku između dve žene oko muškarca, koje se bore za postojeću poziciju.

Tvorci „Sulejmana Veličanstvenog“ su očigledno odlučili da je stvarni život u osmanskom haremu 16. veka previše dosadan i nedovoljno glamurozan za modernu publiku. Zato su uzeli istorijsko platno i velikodušno ga ukrasili bojama pozajmljenim više sa venecijanskog karnevala nego iz istanbulskih arhiva. Kao rezultat toga, odeća heroina, posebno u ranim sezonama, izaziva nervozan smeh istoričara mode pre nego divljenje. Duboki dekoltei, gola ramena, uske siluete i luksuzne tijare evropskog stila — sve to ima otprilike onoliko veze sa pravom osmanskom modom 16. veka koliko i ronilačko odelo sa oklopom.

Odeća žena u haremu bila je višeslojna, široka i potpuno je skrivala sve. Jezgro odeće činili su šalvari (široke pantalone) i dugačka košulja (gomlek). Preko toga se nosio kaftan (entari), koji je mogao biti lagan, od svile, ili topao, sa podstavom. Prilikom izlaska iz svojih odaja, žena bi uvek obukla gornju odeću (ferase) i pokrila glavu i lice (jašmak). Ideja da sultanova žena ili konkubina može šetati palatom sa otkrivenim dekolteom bila bi ne samo šokantna, već i potpuno nezamisliva za Osmanliju iz 16. veka. To bi bila nečuvena uvreda za norme pristojnosti i islamskog morala.

Naravno, unutar harema, daleko od radoznalih pogleda, žene su mogle da se prepuste više sloboda. Koristile su skupu kozmetiku, nosile izvrstan nakit, a njihove odeće su bile napravljene od najluksuznijih dostupnih tkanina – venecijanskog somota, persijske svile, indijskog brokata. Ali kroj odeće je ostao konzervativan. Bila je dizajnirana ne da ističe, već da drapira telo, stvarajući veličanstvenu i čednu siluetu. Serija je, međutim, oblačila svoje heroine prema šablonima modernih večernjih haljina, žrtvujući istorijsku tačnost zarad lepog imidža.

Isto važi i za enterijer. Dvorske odaje u seriji su zapanjujuće raskošne, više podsećaju na Versaj za vreme vladavine Luja XIV nego na Topkapi za vreme Sulejmana. Visoki plafoni, ogromni prozori, rezbareni nameštaj evropskog stila, slike u pozlaćenim ramovima — sav taj sjaj je dodat za zadovoljstvo gledaoca. Prave haremske odaje bile su daleko strože i imale su potpuno drugačiju estetiku. Osmanskim enterijerima su nedostajale stolice, stolovi i kreveti kakve danas poznajemo. Ljudi su sedeli, jeli i spavali na podu, na tepisima i jastucima. Niske sofe (sedani) su se nalazile duž zidova. Glavna dekoracija nisu bile slike (islam obeshrabruje prikazivanje ljudi), već zamršeni cvetni i geometrijski šare na popločanim zidovima i luksuzne tkanine prekrivene svuda.

To nije bila estetika evropskog baroka, već prefinjenog i složenog istočnjačkog minimalizma. Svetlost je ulazila u sobe kroz male prozore, često prekrivene ukrašenim rešetkama (mušarabi), omogućavajući čoveku da vidi sve što se dešava napolju, a da ga drugi ne vide. Atmosfera u pravom haremu bila je daleko osamljenija, intimnija i misterioznija od svetlih i prostranih dvorana koje vidimo u seriji. Ali očigledno su producenti odlučili da savremeni gledaoci neće ceniti lepotu sedenja na jastucima, pa su palatu opremili nameštajem iz obližnje antikvarnice.

Svi ovi vizuelni ukrasi, od haljina do lustera, iako prijatni oku, stvaraju potpuno lažan utisak o epohi. Oni evropeizuju i modernizuju osmanski dvor, čineći ga razumljivijim i poznatijim zapadnim gledaocima. Ali iza ovog prelepog prikrivanja, gubi se jedinstvena i prepoznatljiva kultura, sa svojim sopstvenim pojmovima lepote, udobnosti i pristojnosti. Tvorci serije nisu samo pravili netačnosti; oni su se počinili kulturnog prevoda, prilagođavajući stranu stvarnost svojim estetskim standardima.

Scenaristi serije „Sulejman Veličanstveni“ pristupili su demografiji sultanove porodice sa priličnom dozom kreativne slobode. U seriji, Sulejman i Hurem imaju petoro dece: četiri sina – Mehmeta, Selima, Bajazita i Džihangira – i jednu ćerku – Mihrimah. Ova veličanstvena petorka čini osnovu svih dinastičkih intriga. Međutim, istorijske hronike tvrde da je bilo šestoro dece. Scenaristi su „izgubili“ jednu šehzadu, čiji kratak život očigledno nije odgovarao koherentnoj radnji.

Ovo zaboravljeno dete bio je Šehzade Abdulah. Rođen je 1522. godine, odmah nakon Mehmetovog prvorođenog deteta, i bio je Huremin drugi sin. Njegovo rođenje dodatno je ojačalo položaj njegove majke u haremu. Međutim, dečakov život je bio kratkog veka. Napustio je ovaj svet u dobi od tri godine, verovatno od malih boginja ili neke druge dečje bolesti uobičajene u to vreme. Njegova smrt je nesumnjivo donela veliku tugu njegovim roditeljima, ali usred niza uzastopnih rođenja i političkih previranja, njegova figura je brzo pala u drugi plan. Za scenariste, uvođenje lika koji umire u detinjstvu, pre nego što je mogao da utiče na ravnotežu moći, izgledalo je nepotrebno. Zato su ga jednostavno izbrisali iz porodične istorije, pojednostavljujući narativ.

Ali dok su scenaristi deci pristupili oduzimanjem, sa sultanovim ljubavnicama su koristili sabiranje. Da bi održali napetost i zabavili gledaoce, uveli su niz izmišljenih lepotica, jednu za drugom pokušavajući da osvoje Sulejmanovo srce od Hurem. Svaka od ovih žena služila je određenoj dramskoj svrsi, unoseći u seriju elemente špijunskog trilera i romantične melodrame.

Prva u redu je kastiljska princeza Izabela Fortuna. Ovaj lik je bio potreban da bi se demonstrirala Huremina ljubomora i njena spremnost da se bori za svoju ljubav ne samo sa robovima već i sa onima ravnopravnog statusa. Intriga u koju je umešana princeza koju je zarobio sultan omogućila je da se zaplet produži na nekoliko epizoda i pokaže da čak i nakon rođenja nekoliko dece, Huremina pozicija nije bila tako sigurna. U stvarnosti, naravno, u Sulejmanovom haremu nije bilo kastiljske princeze.

Tada se na scenu pojavljuje Firuze Hatun, misteriozna persijska pesnikinja, koja dugo postaje Huremina glavna rivalka. Ovaj lik je uveden da bi se stvorio složeniji i intelektualno izazovniji zaplet. Firuze nije samo lepa žena; ona je inteligentna, obrazovana i može da razgovara sa Sulejmanom jezikom poezije. Njen sukob sa Hurem više nije samo ženska ljubomora, već borba dva uma. Povrh svega, ispostavlja se da je ona špijun persijske dinastije Safavida, što dodaje dašak političkog trilera zaplet. Naravno, Firuze je potpuno izmišljena od početka do kraja.

U seriji se takođe pojavila Sadika Hatun, mađarska aristokratkinja poslata u harem da se osveti Sulejmanu zbog sudbine svog verenika. Njena priča je klasična osvetnička zaplet, koja je dozvoljavala malo akcije i neizvesnosti. Sve ove žene bile su živopisni, zanimljivi likovi koji su nesumnjivo obogatili seriju. Ali sve one dele jednu zajedničku stvar: nikada nisu postojale.

Najveća i najosnovnija laž serije „Sulejman veličanstveni“, koja potkopava celu suštinu veze Sulejmana i Hurem, jeste sama ideja da je sultan nastavio da se zabavlja sa drugim konkubinama tokom celog svog života. Serija je izgrađena na beskrajnom nizu rivala koji se pojavljuju, stvaraju probleme glavnom liku, a zatim nestaju bez traga. To je klasična sapunica koja drži gledaoca u pažnji. Ali u stvarnoj istoriji, bilo je upravo suprotno. Sulejman Veličanstveni, jedan od najmoćnijih vladara u istoriji, bio je u suštini monogaman. I to je bila najveća revolucija koju je doneo.

Nakon što je Hurem ušla u njegov život, druge žene su za njega jednostavno prestale da postoje. To potvrđuju brojni izveštaji mletačkih i austrijskih ambasadora, koji su sa iznenađenjem i gotovo neodobravanjem pisali svojim monarsima o ovoj pojavi, nečuvenoj na osmanskom dvoru. Sultan, od koga se po tradiciji očekivalo da održava ogroman harem i da od raznih žena rodi što više naslednika kako bi se osigurao opstanak dinastije, iznenada se potpuno usredsredio na jednu robinju. Mletački ambasador Pjetro Bragadin je još 1526. godine izvestio: „Ovaj sultan toliko voli svoju ženu da, kaže se, otkako ju je upoznao, nije želeo da upozna nijednu drugu ženu.“

Kulminacija ove jedinstvene ljubavne priče dogodila se 1534. godine. Nakon smrti svoje majke, Valide Hafse Sultan, Sulejman je preduzeo nešto nezamislivo u to vreme. Zvanično se oženio Hurem, obavivši ceremoniju nika i učinivši bivšu robinju svojom zakonitom ženom. To je bilo kršenje dvovekovne tradicije. Osmanlije se nisu ženile konkubinama, kako ne bi dali previše moći jednoj ženi i njenoj porodici. Sulejman je prekršio ovu tradiciju. Štaviše, nakon venčanja, prema rečima savremenika, on je efikasno raspustio svoj harem. Naravno, sama institucija harema je ostala kao deo palatske ekonomije, ali je prestala da ispunjava svoju primarnu funkciju – obezbeđivanje sultanu novih žena. Postao je počasni pansion za starije konkubine koje su doživljavale svoje poslednje godine i škola za sluge.

Sulejmanov čin je bio više od pukog čina ljubavi. Bio je to snažan politički gest. Pokazao je da njegov odnos sa Hurem nije bio samo hir, već doživotna zajednica zasnovana na partnerstvu. Hurem je postala ne samo njegova supruga već i njegov glavni politički savetnik. Njihov odnos je bio jedinstven primer u osmanskoj istoriji gotovo evropskog modela kraljevske porodice, gde kraljica nije samo majka naslednika, već punopravna savladarica.

Serija je, u svojoj potrazi za gledanošću, potpuno ignorisala ovu ključnu istorijsku činjenicu. Umesto da prikažu ovu jedinstvenu priču o ljubavi i partnerstvu, scenaristi su odlučili da beskrajno recikliraju otrcanu radnju o ženskim svađama u haremu. Naterali su Sulejmana da prevari Hurem sa izmišljenim princezama i špijunkama, čime su potpuno iskrivili njegovu sliku i umanjili značaj njegovog odnosa sa suprugom. Prava priča o Sulejmanu i Hurem bila je daleko dramatičnija i zanimljivija od melodrame koju smo videli. Bila je to priča o tome kako ljubav jedne osobe može da promeni vekovne tradicije celog carstva. Ali očigledno, tvorci serije nisu smatrali ovu priču dovoljno „veličanstvenom“.

Kada su prve epizode ​​serije „Veličanstveni vek“ emitovane na turskim ekranima 2011. godine, bile su prava bomba. S jedne strane, serija je postigla ogroman uspeh, osvojivši milione gledalaca. S druge strane, izazvala je talas negodovanja koji je stigao do najviših nivoa vlasti. Turci, odrasli na idealizovanoj slici Sulejmana Kanunija (Zakonodavca) kao najvećeg od sultana, mudrog vladara i nepogrešivog ratnika, bili su šokirani onim što im je prikazano. Umesto oca nacije, videli su čoveka koji većinu vremena na ekranu ne provodi na vojnim kampanjama ili izradi zakona, već u spavaćoj sobi, snalazeći se u intrigama svog harema.

Poplava žalbi preplavila je Vrhovni savet Turske radio i televizije (RTÜK). Prema nekim izveštajima, njihov broj je premašio 70.000. Ljudi su optužili tvorce serije za vređanje istorijskog sećanja, iskrivljavanje činjenica i nepoštovanje njihovih predaka. Posebno su bili ogorčeni prikazom privatnog života sultana i harema. Scene konzumiranja alkohola, otkrivajuće odeće i stalne intrige — sve je to doživljeno kao uvreda nacionalnih i verskih osećanja.

U nekom trenutku, tadašnji turski premijer Redžep Tajip Erdogan takođe se umešao u kontroverzu. U jednom od svojih javnih nastupa, oštro je kritikovao seriju. „Nismo poznavali takvog pretka. Ne poznajemo sultana Sulejmana, koji je proveo 30 godina svog života u palati, kako je prikazano u seriji. Život je proveo jašući konja. Osuđujem i reditelje ove serije i vlasnike televizijskog kanala pred svojim narodom“, izjavio je Erdogan. Čak je nagovestio da očekuje da sudovi preduzmu odgovarajuće mere. Ovo je bilo neviđeno mešanje šefa vlade u poslove televizijske industrije.

Skandal je bio ozbiljan. Tvorci serije bili su primorani da se brane. Izdali su zvanično saopštenje u kojem su naglasili da je njihov projekat delo fikcije, a ne dokumentarac, i da su inspirisani istorijom, a ne kopiranjem. Ali to nije mnogo doprinelo smirivanju raspoloženja. Debata o granicama umetničkog izumništva i istorijske istine zahvatila je tursko društvo. Neki su branili pravo umetnika na interpretaciju, dok su drugi zahtevali poštovanje nacionalne istorije.

Ovaj sukob je živopisno istakao razlike u istorijskim percepcijama. Za scenariste i producente, Sulejman i Hurem su, pre svega, likovi koji se mogu i trebaju prilagoditi potrebama savremene publike. Za mnoge Turke, međutim, oni su gotovo svete figure, simboli prošle slave, dodirnuti samo sa najvećim poštovanjem. Serija je, ne nameravajući to, dotakla veoma osetljiv živac povezan sa nacionalnim identitetom i istorijskim pamćenjem.

Na kraju krajeva, serija je, uprkos svim kritikama, nastavila da se emituje i postala jedan od najuspešnijih turskih izvoznih proizvoda, očaravši publiku u desetinama zemalja. Ali u svojoj domovini, ostao je kontroverzna ličnost. Inspirisao je mnoge Turke da preispitaju svoju istoriju, zalazeći u knjige i arhive kako bi saznali „kako su stvari zaista bile“. I to je, možda, njegovo najveće, mada nesvesno, dostignuće. Pokazao je da istorija nije zamrznuti spomenik, već živo bojno polje, gde se različita tumačenja i mitovi nastavljaju sukobljavati čak i nakon petsto godina.