Znala je da je dovoljno patila. Da je dovoljno dugo bila žrtva sopstvene naivnosti, toga što je poklonila srce nekome ko toga nije bio dostojan.
Taj neko je odavno poveo novi život.
A ona…
Njoj su i dalje krvarila stopala jer je hodala po ruševinama svoje prošlosti. Neprekidno se osvrtala unazad, plašeći se da gleda u budućnost, u kojoj bi, ponovo, mogla da doživi ljubavni i životni debakl.
Izgubljeno samopouzdanje ju je činilo nesigurnom, i navodilo je da sumnja u svoje sposobnosti.
Nekada je vodila savršen život. Sve dok nije upoznala Sajmona, muškaraca za koga je verovala da je samo dopunio to savršenstvo.
Nekoliko meseci kasnije se sve srušilo. Njen savršen život se pretvorio u besciljno proticanje vremena. Njena osećanja su bila zamrznuta, a telo lišeno energije.
Vapila je za impulsom, koji bi je pokrenuo, koji bi joj doneo promenu. Kada ga ne bi pronašla, posegnula bi za alkoholom.
1 toga jutra je, uz kafu, sipala čašicu brendija. Izašla je napolje, sela na stepenik i zagledala se u udaljene obrise brda. Gledala je u ogoljenu padinu, umesto u svoje raskošno dvorište, u divnu, zelenu oazu, ispunjenu pažljivo raspoređenim rastinjem, raznobojnim cvećem, raznovrsnim drvećem, bujnim žbunjem, u dvorište u kome se čuo umirujući zvuk vode iz fontane, po kome su skakale veverice, među čijim krošnjama su mnogobrojne ptice svijale svoja gnezda. To dvorište ju je podsećalo na ono što je preživela, baš kao i luksuzna, dvospratna kuća, iz koje se iselila pre dve godine.
Dobrovoljno se uselila u kućicu koja se nalazila u zadnjem delu dvorišta, prvobitno namenjenu za smeštaj baštenskog nameštaja i alata. S obzirom na to da se ona, svojim zadnjim delom, naslanjala na veliku kuću, ulazna vrata i prozori sa frontalne strane su gledali ka udaljenim brdima. Ta okolnost je zadržala Monahan na imanju, na kome je, zbog porodičnog biznisa, bilo poželjno da živi.
Koštalo ju je mnogo novca i povučenih veza, da bi iz tog zadnjeg dela dvorišta napravila put, koji se nadovezivao na postojeći, kojim se dolazilo do ulaza na imanje. Bila je spremna da učini sve, kako bi izbegla da gleda kuću i dvorište, ono, u koje su svi nekada rado dolazili, i ono, koje je njen nekadašnji ljubavnik oskrnavio. Prepustila je baštovanima brigu o biljkama, a ona je, kao pejzažni arhitekta, ulepšavala tuđa dvorišta i vlasnicima pružala mogućnost da uživaju u njenim projektima.
Monahan je, već kod prvog ispijenog gutljaja brendija, osetila dobro poznatu gružu savesti. Onu, od koje je bila umorna.
Poslednje što je želela, bilo je da dan započne alkoholom. Ali, bez tog hemijskog podsticaja, nije znala da li bi uspela da započne dan. Ovako se sve činilo lakše.
