Strašna sumnja

LUNA JE SEDELA za kompjuterom. Glava joj je padala, oči su joj se sklapale i činilo se da će se svakog časa jednostavno presaviti preko stoia i zaspati. Prethodne noći je preterala -njena prijateljica je slavila rođendan i bilo je baš veselo, uz mnogo tekile, koja je i sad proticala njenim venama. A ovo je bio dan kasnije, po običaju vrlo dug, kad sati naprosto ne žele da požure i kad je kraj radnog vremena daleko koliko i Kina od Srbije. Sva sreća pa je imala da radi samo rutinske poslove, koji su podrazumevali unošenje podataka. Ipak, cifre su umele tek tako da se pomute i trošila je mnogo vremena da bi samu sebe proverila i ispravila.
– Izgledaš kao živi mrtvac.
To je dobacio njen kolega s kojim je delila sto, tačnije onaj koji je bio prekoputa nje i koji je mogao da vidi svaki njen pokret.
– Pitanje je da li sam uopšte živa, jer se ne osećam tako. Jedva čekam da odem kući i bacim se u krevet.
– Ima još dva sata, draga moja. Hoćeš li izdržati?
– Imam li izbor? Kolega se nasmejao.
– S obzirom na to kakav nam je direktor, ne verujem da bi te pustio ranije zato što si preterala sa alkoholom. Poznato je da je lečeni alkoholičar, a nema ničeg goreg od bivših pušača i bivših alkoholičara.
Luna je iskrivila lice u grimasu koja je jasno odavala kakvo mišljenje ima o direktoru ekspoziture u kojoj je radila.
– Da, već mi je pretio da će da me vratiti za šalter. Ne bih se ni usudila da od njega tražim bilo šta.
Baš u tom trenutku kroz staklo kojim su kancelarije bile odvojene videla je krupnog čoveka nabijenog vrata kako namrgođeno šeta i posmatra zaposlene. Skupila je poslednje atome snage da se koncentriše na posao, jer taj čovek je bio direktor glavom i bradom, pa bi svakako upala u nevolju da je primetio kako joj glava pada od umora. Bio joj je potreban ovaj posao. Iako se mnogo radilo i pritisak je bio preveliki, dobijala je lepu platu, kojom je mogla da izmiri svoj deo kirije i da joj ostane za polovinuračuna, hranu i izlaske. Od oca bi dobila koji evro kad bi dolazio da je poseti i to je trošila na garderobu, jer je uživala u lepim stvarima i važila je u toj banci za devojku s najviše stila.
Direktor je polako, s rukama na leđima, došetao do Luninog stola i jedno vreme stajao iznad nje pomno prateći kako radi. Napravila je nekoliko sitnih grešaka, ali on ništa nije rekao. Taj čovek ju je izluđivao. Nekad je bio na njenom radnom mestu, a onda je napredovao do direktora filijale i dobio onu najgoru osobinu čoveka kad se dokopa moći – a to je potreba da tu svoju moć neprestano koristi kako bi kinjio one koji su sad tamo gde je nekad bio on. A kad je direktor napokon otišao, pogledala je kolegu. On se smejuljio.
– Kako me samo nervira! Stoji mi iznad glave! Video si?
– Ja mislim da se on pali na tebe, samo ne zna kako to da pokaže. A vidi i da ga ne fermaš.
– Lupaš! Taj se pali samo na svoju direktorsku fotelju.
– Nije on gledao u kompjuter, već u tvoju kosu.
Naježila se.
– Daleko bilo! Samo mi je to potrebno!
Istina je bila da je Luna, osim stila, posedovala i vrlo egzotičnu lepotu – nasledila ju je od majke, koja je bila poreklom s Bliskog istoka. Zbog toga je njena gusta kosa bila prirodno zift-crna, kao i njene krupne oči, koje su se savršeno uklapale s prćastim nosićem. Njen otac je dugo radio u zemljama Bliskog istoka kao građevinski inženjer i tamo je upoznao devojku zbog koje je godinama radio daleko od domovine.