Uhvatila sam ćerku od 16 godina sa momkom u hotelu, a onda mi je pred očima pobegla i stopirala auto: Imala sam jeziv predosećaj, ali istina je još gora

Kanada. Veliki, užurbani grad Toronto, sa milionskom populacijom. Onda, jednog običnog jesenjeg dana, 25. novembra 1988. godine, šesnaestogodišnja Amber Pots-Džafari vratila se kući iz škole i to će biti poslednji dan da je viđena. Veruje se da je par poznat kao Barbi i Ken bio uzrok njenog nestanka.

Toga dana, ostavivši školski pribor, odmah je otišla da pita roditelje za dozvolu da prisustvuje zabavi prijatelja. Oni su, iako nevoljno, dali svoj pristanak, nateravši ćerku da obeća da će se vratiti do 23:00. 

Ali devojčica se nikada nije vratila u zakazano vreme. Njena majka se odmah uznemirila. Neprestano je zvala ćerku i prijatelje. Amber se nije javljala, ali su njeni prijatelji jednoglasno insistirali da je dobro i da verovatno samo kasni.

Samo jedna od devojčinih prijateljica se usudila da da njenu adresu. Ispostavilo se da nije planirala nikakvu bučnu zabavu. U stvari, Pots-Džafari je jednostavno izašla na sastanak sa svojim dečkom i, kako bi izbegla dalje brige roditelja, izmislila je priču o susretu sa prijateljima.

Dobivši adresu, Amberina majka i očuh su odmah otišli ​​u hotel. Hotel u kome je bila izolovana sa svojim dečkom nalazio se praktično na periferiji Toronta. Na recepciji su se predstavili kao roditelji tinejdžerke „koja je nasilno držana u jednoj od soba“. Osoblje, bez ikakvog oklevanja, odvelo ih je do sobe.

Otvorivši vrata, videli su scenu koju je pomenuo jedan od Amberinih prijatelja. Devojčin dečko je otišao gotovo odmah, a očuh je odlučio da je najbolje da ostavi svoju pastorku samu sa majkom.

Nije poznato šta se dešavalo iza zatvorenih vrata, ali 30 minuta se nije čuo ni zvuk. Majka tinejdžerke će kasnije reći da je pokušala da objasni ćerki da je njeno ponašanje neprihvatljivo, ali je ona ćutala i nije čak ni pokušala da se opravda.

Kada su se vrata sobe otvorila i porodica se konačno okupila, Amber je iznenada počela da trči. Istrčala je na ulicu, a njeni roditelji nisu imali drugog izbora nego da je jure. Pokušali su da je sustignu, tražeći od nje da stane, ali devojčica je odbila da stane ili da odgovori na molbe roditelja.

Odjednom je iskočila na put i, i dalje trčeći sa ispruženom rukom, počela da stopira. Jedan od prolazećih automobila se zaustavio. Amber je brzo uskočila i odjurila sa strancem.

Njena majka i očuh nisu mogli da vide registarsku tablicu i odmah su shvatili da su upravo izgubili ćerku, možda zauvek.

Nakon što su prijavili incident policiji, istražitelji su odmah započeli istragu. Uzeli su uzorak DNK i počeli da istražuju razne teorije. Primarna teorija detektiva bila je jednostavno bekstvo. Ali šta ju je moglo navesti na to ostalo je misterija.

Amber je živela u bogatoj porodici gde je bila voljena i nikada nije bila zlostavljana. Prema rečima prijatelja, nije imala ozbiljnih sukoba ili neslaganja ni sa kim. Policija nije uspela da je pronađe i ubrzo je slučaj stavila na čekanje, nadajući se da će se Amber opustiti i sama vratiti kući.

Meseci su prolazili, godine su letele, ali od Amber se još uvek ništa nije čulo. Šta se s njom dogodilo ostala je misterija. Njena majka i očuh su se mučili, a istraga je ostala bez osnova.

U međuvremenu, u Kanadi je bila u toku još jedna potraga. U februaru 1993. godine, policija je konačno uhapsila serijskog silovatelja koji je bio aktivan prvenstveno u oblastima gde je Pots-Džafari poslednji put viđena.

Pol Bernardo, koji je u vreme hapšenja imao samo 29 godina, brutalno je silovao i ubijao mlade devojke. Delovao je u Torontu od 1987. do 1990. godine.

Prva žrtva serijskog silovatelja bila je 21-godišnja devojka, napadnuta u blizini svoje kuće. Deset dana kasnije, Bernardo je pronašao novu žrtvu, još mlađu.

Svakim danom koji je prolazio, kriminalac je postajao sve luđi i počeo je da napada bespomoćne tinejdžere usred bela dana. Nekoliko žrtava je uspelo da pobegne iz njegovih kandži, čak i kada je ulazio u njihove stanove kroz prozore.

Policija je godinama jurila brutalnog kriminalca. Kada su ga konačno uhvatili, čudovište je bilo primorano da prizna sve svoje zločine. Među žrtvama je bilo više od dvadeset mladih žena, ali one još uvek nisu identifikovane.

Paul Bernardo je negirao umešanost u mnoge zločine, pa je priznao krivicu samo za one zločine za koje su postojali fizički dokazi.

Silovatelj je osuđen na doživotnu robiju, koju i danas služi. Više puta je tražio uslovni otpust, ali je kanadski sud svaki put kategorično odbio njegov zahtev.

Iako je policija odavno odbacila slučaj Amber Pots-Džafari kao nerešen, mnogi novinari su uvereni da nema misterija. Veruju da je šesnaestogodišnja devojka, bežeći od roditelja, slučajno ušla u automobil sa serijskim ubicom. Amberina majka, Kristin, takođe je imala istu tragičnu teoriju.

Stvar je u tome što je Bernardo prvenstveno plenio devojke njenih godina: između 15 i 21 godine. Pratio je svoje žrtve šetajući pustim ulicama, dok je vozio. I sve se to dešavalo u istom zlosrećnom naselju Toronta gde je Amber stopirala.

Majka i očuh nestale devojke bili su gotovo sigurni da je njena nasilna narav sama dovela do smrti. Verovali su da bi se Amber, da je preživela, sigurno vratila kući ili ih barem kontaktirala.

Do kraja života, Kristin je krivila sebe što nije uspela da pronađe prave reči za svoju ćerku tog sudbonosnog dana i što možda nije uspela da prepozna bol koji ju je naterao da sve napusti i pobegne u nepoznato.

Kristin je umrla 2010. godine od raka dojke, nikada ne saznavši šta se zaista dogodilo sa Amber.