Snažno kucanje o vrata ju je sprečilo da dovrši rečenicu. Uverena da je na tremu stajao poštar, ili trgovački putnik, krenula je da otvori vrata, ne skidajući osmeh sa usana.
Naglo se uozbiljila kada je otkrila da je njen posetilac bila mlada i prelepa plavokosa žena koja je, u nosiljci na grudima, držala usnulu bebu.
Istog trenutka je stekla utisak da ju je neko udario pesnicom o stomak, i isterao joj vazduh. Neznano kako, postala je uverena da joj poseta te žene neće doneti ništa dobro.
Disala je sve teže, dok ju je žena, čiji je identitet slutila, odmeravala sa čuđenjem i blagim prezirom. To je dodatno uvećalo naglo naraslu neprijatnost u njoj, tako da su joj i kolena zaklecala.
– Tricija Sanderling? – plavokosa žena ju je oslovila sa nevericom, koliko i sa blagim podsmehom.
– Da, ja sam – potvrdila je Tricija, nakon što je prevladala želju da zalupi vrata, i time spreči nevolju da joj uđe u kuću. A primicala joj se, brzinom uragana.
– Koliko imaš godina? – nepoznata se ponašala kao da se nalazila na sopstvenom pragu, a ne na tuđem. – Devetnaest?
– Ko ste vi, gospođo?! – Tricija ju je oštro upitala, besna zbog njenog omalovažavajućeg ophođenja prema njoj.
Plavuša se tada nadmeno isprsila. – Ja sam Marla Lang. Nekadašnja Andreova ljubavnica. A ovo je njegov sin, Leon! – pokazala je rukom na bebu, koja se neznatno promeškoljila u nosiljci.
