Piter Stoun je bio vlasnik jedne od najvećih vinarija u Australiji i restorana „Barosa”, poznatog po prijatnoj atmosferi i odličnoj usluzi. Proizvodio je vino čija se samo jedna boca plaćala hiljadama dolara.
Zbog vina, atmosfere, a i njega samog, „Barosa” je bio veoma posećen restoran. Piter, njegov prijatelj, pored toga što je bio natprosečno privlačan i zgodan, imao je i jednu određenu vrstu šarma kojoj nijedna žena nije mogla da odoli.
Sa osmehom, Džimi se prisetio kako je bilo dovoljno da se te večeri kada je preuzeo jednu manju firmu, Piter samo pojavi kao njegov prijatelj i proćaska nekoliko ljubaznih reči sa vlasnicom te firme da bi papiri bili potpisani.
Svojom visokom i snažnom građom ulivao je poverenje, a svojim glasom i pravim rečima umeo je da ubedi svakog.
Naravno, Piteru je sve to bilo veoma zabavno, zato je i pristajao da čini usluge svom prijatelju. On je verovao da Džimi preteruje kada misli da su „Barosa” i on zaslužni za potpisivanje ugovora. Bio je uveren da je za sve zaslužan Džimi i njegov način poslovanja.
Dok je Džimi, naprotiv, bio ubeđen da je ta kombinacija kap koja preliva čašu i stavlja potpis na papir. I zato jeverovao da će mu njegov prijatelj sada biti više nego potreban. Svojom poslovom intuicijom, koja je bila veoma izražena, osetio je da sa Trišom neće lako postići dogovor. Želeo je da to sve ubrza.
Tog vikenda je, kao što je imao običaj kada su tako važni sastanci bili u pitanju, planirao da zakupi ceo restoran „Barosa”. Želeo je da imaju potreban mir. Nije hteo da bilo šta odvuče Triši pažnju sa ugovora koji je spremio. Planirao je da se Piter tokom večere pojavi i posluži im svoje najbolje vino.
Nadao se da će, ako se Triša zainteresuje za njega, on ostati sa njima neko vreme i omekšati njeno srce. Znao je da žene, ma koliko poslovne bile, na kraju ipak sve svode na ljubav i potragu za onim „pravim”. To je bila njihova slaba tačka i Džimi ju je, kada god je to mogao, koristio
