Nedavno sam rodila i trenutno živim sa mužem i pastorkom. Problem je u tome što ne želim da se moja pastorka približava mojoj bebi. Čim skrenem pogled, ona pokuša da ga podigne. Pokušala je da ga digne i skoro ga ispustila pet puta, pokušala je da mu da jabuke i skoro prosula vruću supu po njemu.
Zato sam zaključavala vrata od njegove sobe. Tokom njene posljednje posjete, udaljila sam se na minut, ali sam čula bebin plač. Kad sam utrčala u sobu, sledila sam se.
Dovukla je stolicu iz trpezarije, popela se na nju i nagnula se preko kolevke, držeći bebu objema rukama, pokušavajući da ga izvadi. Srce mi je stalo. Pojurila sam, zgrabila bebu i toliko sam se tresla da nisam mogla ni da govorim.
To je bio moj lom. Shvatila sam da ne mogu da se opustim, da ne mogu ni gutljaj vode da uzmem, a da ne brinem da bi se nešto strašno moglo desiti. Zato sam mužu jasno rekla: „Ona ne može dolaziti dok beba ne poraste.“ Rekla sam mu da mora ostati kod svoje biološke majke.
Muž se naljutio i još uvijek ništa ne govori. Postoji li drugo rješenje za ovo? Molim vas, pomozite.
Maria F.
