Debakl… Tim rečima je Devora Evans, stojeći ispred prozora svoje kancelarije sa pogledom na magacinski prostor i ulaz u podrumske prostorije, opisala svoj trenutni životni status kao i saldo promena, koje su je zadesile u proteklih nekoliko nedelja.
Do nedavno je njena kancelarija gledala na sam centar Bostona, na park Midvej, na široke avenije i drvećem ulepšane bulevare. Nalazila se na poslednjem spratu i važila za onu sa najboljim pogledom, u čitavoj zgradi.
Sa tog prozora je Devora pratila smene dana i noći, sunca i kiše, leta i zime. Opuštala se posmatranjem užurbanosti na ulicama, kretanja oblaka i razigranosti sunčevih zraka. Volela je način na koji je Boston pulsirao, kao i privilegiju da bude neposredni svedok njegovog urbanog ritma.
Toga dana je bila posebno iritirana okolnošću da je sa poslednjeg sprata dospela u nisko prizemlje. Magacinski radnici su pravili veliku buku, a ista je dopirala i iz podruma, u kome su se čisitili parni kotlovi, i pripremali se za početak grejne sezone.
Vidno iritirana, Devora je poželela da vrišti. Imala je utisak da bi mogla da poludi, da iskoči iz sopstvene kože, ili da, jednostavno, pokupi svoje stvari i ode, sa namerom da se nikada više ne vrati.
Iz dana u dan je sve teže podnosila to što se njen život, do nedavno uspešan, pretvorio u debakl.
Sve je počelo sa odlaskom Logana Hopkinsa, vlasnika izdavačke kuće „Vidici”, u penziju, i dolaskom njegovog sina na mesto direktora i predsednika upravnog odbora. U jeku te smene, Devora nije ni pomišljala da bi ista mogla da dovede do turbulentnih promena u njenom, kako profesionalnom tako i privatnom, životu. Smatrala je da je njena pozicija glavnog i odgovornog urednika bezbedna, da su njene kvalifikacije, kao i ostvareni uspesi, dovoljna garancija za zadržavanje te privilegovane i odgovorne funkcije.
Imala je mnoštvo razloga da razmišlja na takav način. Logan Hopkins ju je, više puta, proglasio za onu koja je najzaslužnija za to što je izdavačka kuća „Vidici” privukla najozbiljnije autore sa severnoameričkog kontinenta, što su dobili brojne nagrade i priznanja, kao i za to što su mnoga njihova izdanja doživela milionske tiraže. Knjige, koje je Devora plasirala na tržište kao glavna i odgovorna urednica, su bile voljene, kako od strane čitalaca, tako i od strane kritičara. Njen potpis je postao vrhunska preporuka, njena recenzija dragoceni dodatak svakom rukopisu, njene uredničke intervencije niko nije dovodio u pitanje.
Nizala je uspehe, jedan za drugim, sve dok stvari nisu počele da se odvijaju same od sebe. Kada je napravila ime, uspostavila standarde, privukla autore, nametnula se publici i obezbedila mesto najboljeg medu dobrima, sve je postalo neusiljeno, spontano i Iako. Nakon mnogo uloženog truda, vremena i znanja, konačno je sve moglo da se radi mirnije i ležernije.
Prepoznavši to, Logan Hopkins je procenio da je bio pravi trenutak za odlazak u penziju i postavljanje njegovog sina, Nejtana, na mesto direktora. Nejtan Hopkins je odmah osetio da hoda po dobro utabanim stazama, da je njegov otac sa svojim saradnicima prokrčio sve puteve, pa je na sve važne pozicije postavio svoje miljenike i poslušnike.
